17.2.2015.
utorak
Situacija se malo zakomplikovala, glavna tema u paviljonu je brat Šljapa koji se, kako stvari stoje, sa vikenda vratio komiran, a to je strogo zabranjeno. On se trenutno nalazi na „izdvajanju“ a mi palamudimo o njegovoj sudbini, tj. o onome šta ga čeka. To izdvajanje zapravo znači da su ga zatvorili u poseban deo zatvora, tamo će ga držati dok se malo ne opasulji, a za to vreme će nadležni odlučiti šta sa njim. Opcije su raznorazne, a najverovatnije će ostatak robije provesti u zatvorenom, ozloglašenom krugu. Dokurca. Sranje mi zbog njega, mislim da je tupson i sad će zbog toga verovatno ispaštati. A sebično… sranje mi i zbog mene. Jedan kul lik u sobi manje. To je udarac za nivo rokenrola u paviljonu. No, živ je, zdrav je, izguraće on to, siguran sam.
Nivo vode ispod nas i dalje konstantno raste. Inače, sve kul. Standardica, rutina. Knjige, pisma, sport i tako u krug. Monotoniju razbija poneka poseta, a uskoro ću izaći u grad i provesti par dan sa ljudima koje volim i koji me vole. Mali brejkić, blic izlet iz ovog sranja, to uvek dobro dođe. Pravo na vikend još uvek nisam stekao.
18.2.2015.
sreda
Možda je sad pravi trenutak da ispričam kako se to dolazi u zatvor na izdržavanje kazne. Postoji više opcija, tri su najčešće.
Prva: uhapse te i odvedu u istražni, osude te i odande te, bez da te išta pitaju, prebace na izdržavanje kazne. U tom slučaju ti ćutiš i trpiš jer baš nemaš nekih opcija. Alternativa ti je samo filmsko bekstvo.
Neretko se ipak dogodi da te, nakon nekog vremena provedenog u istrazi puste da se braniš sa slobode. U mom slučaju, ta istraga, tj. boravak u pritvoru je trajao 85 + – dana. Onda, kao izađeš, pretvaraš se da živiš normalno, a zapravo svakih par meseci odlaziš na sud i na kraju te, uglavnom, osude. Taj vakuum period, iako zapravo nisi baš slobodan (oduzete su ti putne isprave i imaš određena ograničenja) jer ne upravljaš svojim životom onako kako hoćeš, niko nigde ne broji. To ti je onako, bonus na kaznu. U zavisnosti od toga kakav život vodiš, taj period ti lakše ili teže pada. Iskreno, meni je to bilo mučenje, pa skoro kao i sama robija. Jesam spavao pored osobe koju volim, jesam mnogo vremena provodio sa ljudima do kojih mi je stalo, ali zaista sam konstantno bio u grču i svestan toga da me pravo sranje tek čeka. Plus nadanje. Onog momenta kada sam počeo da robijam osetio sam neku čudnu vrstu rasterećenja, jer … svakim jebenim danom provedenim ovde ja sam bliži kraju kazne, takozvanoj slobodi. Takozvanoj jer, veruj mi, ja sam ovde u zatvoru slobodniji od mnogih koji se nikad neće naći iza rešetaka.
Nego, da se vratim priči.
Jednog dana te pravosnažno osude, nemaš više prava na žalbe i stigne ti na adresu poziv, tj. nalog za izdržavanje zatvorske kazne. Piše nešto tipa… dana tog i tog javi se u taj i taj zatvor. Vrlo šturo, bez ikakvih detaljnih uputstava. Bude tu i neki rok, desetak plus minus dana, nisam siguran. E tu sad cela govnarija ponovo postaje realna i opipljva. Mesecima, često i godinama unazad (suđenja duuugooo traju) ti si znao šta te čeka, ali sad je to to. Ili gutaš knedlu govana, kriviš kičmu i priznaješ poraz pa im se predaš ili stiskaš zube, pesnice i bacaš se u ilegalu. Obe opcije su, čini mi se jednako grozne, ali ja sam se odlučio za prvu. Ne zato što sam se plašio bekstva, niti zbog toga što sam znao da će mi status na samoj robiji biti drugačiji ako im se predam. Zapravo to nisam znao. Jednostavno želeo sam da se sa celim sranjem suočim kako bi ono što pre bilo iza mene. Iza mene i onih kojima je stalo do mene. No, to je posebna tema. Šta robija znači za one čiji je neko u zatvoru.
U mom slučaju napravili su još jedan bag, namerno ili pak slučajno hmm.. Došli su da me hapse sa nalogom starim mesec dana – navodno sam dobio poziv da se javim na izdržavanje kazne i nisam se pojavio. Poziva, naravno, nije bilo i tog dana, srećom, nisam bio kod kuće, tako da im je matori objasnio da su se zajebali, i onda je usledila desetodnevna tortura sa dokazivanjem da poziva nije bilo – koju nisam prolazio lično ja jer bi me uhapsili bez daljeg postavljanja pitanja, već je keva visila po sudu i uspela da izdejstvuje nov poziv u realnom roku. U suprotnom uhapsili bi me ko begunca i moj status na robiji bio bi drugačiji od samog starta – zbogom privilegije, zbogom poluotvoreno. Tokom tog perioda držao sam se mraka i ilegale.
I da se još jednom ogradim. Znam da ja sad ne otkrivam Ameriku, znam da su se sličnim dilemama i situacijama susretali mnogi, ali jednostavno imam potrebu i želju da sve to ponovo prikažem iz svog ugla.
Jednog jutra sam se nekako oprostio sa devojkom, spakovao sam nešto ličnih stvari u torbu i drugar me je dovezao na adresu…
– Dobar dan, ja sam taj i taj.
– Aaaaa, čekaj.
– Dobro.
– Uđi, čekaj tu.
Tako je odprilike izgledao prvi razgovor sa komandirom na prijavnici. Nakon toga su me uveli u neku žuto – sivu prostoriju punu old school nameštaja, odrpanih stolova, izlizanih podova, metalnih kaseta. Neko vreme sam tako u uglu te prostorije stajao i čekao. Unutra je bilo nekoliko njih. Da dvojica nisu imala uniformu na sebi, usudio bih se da kažem da je scena počela da liči na epizodu Državnog posla. Idilu je povremeno razbijao lik sa kalašem na ramenu, koji je svakih par minuta ulazio u prostoriju i kao nešto proveravao. Kontam da je to sve deo plana. E, onda su počeli da mi se obraćaju, da me ispituju, ono, uzimaju lične podatke, ali svako malo ulete s pitanjem „Kad si zadnji put koristio drogu?“. Dok to ispitivanje traje, jedan lik, sa strane, konstantno nešto upisuje na neki papir. Kontam da već tad počinju da te svrstavaju u neku kategoriju. Nakon nekih pola sata, predali su me drugom komandiru koji me je sproveo kroz detektor za metal (i dalje me niko ozbiljno ne pretresa). On je bio taj koji me je sproveo kroz vrata i uveo u takozvani krug. Tek tada sam shvatio koliko je zatvor jebeno ogroman. Neko vreme sa torbama u rukama sam hodao, a onda me je sproveo kroz još jednu veliku kapiju. Nešto kao zatvor u zatvoru i uveo me u relativno novu zgradu i tu me predao kolegi. Ta zgrada je formalno Prijemno odeljenje, a neformalno karantin. E tu sam detaljno pretrešen i komandir me je doveo do sobe u kojoj me je dočekalo, sko se dobro sećam, 7 cimera. Ne, šestorica ih je bilo i moj ulazak je prekinuo njihovu popodnevnu dremku. Imao sam sreće, pa sam odmah imao prazan krevet, što često nije slučaj. Naime, sobe u tom karantinu imaju 6 kreveta a broj stanara je često malo veći, pa ljudi, jelte, spavaju na podu, često ispod nečijeg kreveta. Da, bukvalno tako, ne preterujem. Mene je ukenjalo to da je, par nedelja ranije jedan lik svoj krevet drugom prodao, pa samim tim sebe osudio na spavanje na podu do izlaska iz karantina. Drugi lik je tog dana izašao, pa sam se ja pojavio. Da je splet okolnosti bio drugačiji, sigurno bih, barem nedelju – dve morao da se zadovoljim podom. Bedno, ali, tako je kako je.
Ispostavilo se da sam u zatvor došao potpuno neopremljen. Iako sam imao dovoljno vremena, ja se nisam raspitao o tome šta je sa sobom pametno poneti u zatvor, a šta ne donositi nikako. Iz nekog razloga sam došao misleći da su pravila slična onima iz istrage, ali trt, tu sam se dobrano zajebao. Ispostavilo se da je svakodnevno brijanje obavezno, a ja nisam poneo brijač. U istrazi se brijač kupuje na kantini. Nisam poneo čašu, svesku, olovku, koverte, markice, sapun, penu za brijanje, džezvu za kafu, plastični escajg… ma nisam poneo čitavu hrpu tih sitnica koje koje tamo bitno olakšavaju život. Zbog toga sam od prvog dana bio prinuđen na snalaženje. Sada mi to, iz ove perspektive, deluje smešno, ali tada mi nije bilo sve jedno. Jer, koliko god u glavi bio kul, psihički spreman na robiju i raznorazne situacije i raznorazne likove, tih prvih par dana si sjeban i čudan i potrebno ti je malo vremena da se „odomaćiš“. A što se pre odomaćiš to bolje za tebe.
Taj karantin je jedno grozno mesto, tu dolaze i mešaju se svi, mogo je ljudi sa velikim kaznama, mnogo je namazanih mešetara povratnika koji samo gledaju kako da iskoriste i izvaćare izbezumljene novajlije. Prevelika je konventracija nafuranih džibera koji taj karantin doživljavaju kao poligon, trku za pul poziciju pred početak „prave robije“.
Stvarno je potrebna određena veština izgurati tih metar – dva dana gužve, zbrke, ludila, a ne ući u ozbiljan konflikt sa nekim, a pritom ostati svoj i ne dati na sebe.
Umalo da zaboravim, vrlo brzo po ulasku u karantin obave i medicinski pregled, slikaju te, premere i, što je najvažnije, dodele ti broj. Od momenta dobijanja tog broja, pa do tvog izlaska iz zatvora, taj broj vučeš za sobom i on je važniji od tvog imane i prezimena. Barem na relaciji osuđenik – zatvor.
Na svu sreću, u ovom modernom i „civilizovanom“ digitalnom dobu broj ti ne tetoviraju, nego ti izrade plastificiranu karticu koja postaje tvoj glavni i jedini dokment, isprava, kako god.
poluotvoreno 