Nedelja, 05. maj 2019.

Dočekasmo i taj dan. Dve i kusur godine su prošle od kako sam ćuzu napustio, a da nisam posetio famoznu Sremsku Mitrovicu. Nije da sam je izbegavao, nego jednostavno, put me na tu stranu nije naveo. I to se, eto, promenilo.

Ali zato sam je ovog puta posetio sa stilom, uzeo pare i otišao. Dobro, bolje reći zaradio. Pritom ne mogu baš reći da sam bio u zatvoru, ali ne bih slagao kada bih rekao da sam se o njega „očešao“.

Počelo je tako što me je drugar, kolega, saradnik, pre možda nedelju dana pozvao telefonom i pitao nešto tipa: „E, da li si slobodan tad i tad? Treba im tonac na moto skupu u Sremskoj Mitrovici na hipodromu“. Usledio je tajac. Nekako, znao sam da u tom gradu ne postoje dva hipodroma, a isto tako sam znao da taj jedan koji postoji pripada zatvoru, KPZ-u, prdekani… kako god. Ponuda me je zagolicala, poslove baš i nisam u prilici da odbijam, a znao sam odmah da sam tog vikenda slobodan, ali sam mu nekako sa rezervom odgovorio da me ponuda greje, ali da mi treba barem jedan dan da razmilim pre no što mu potvrdim.

Razmislio sam i to dobro…o svemu. Tezgu sam želeo, ponuđen mi je pristojan honrar, ali ne mogu da ne kažem da su mi se mnogi filmovi odmotali i da mi nije bilo baš svejedno. Ne tako davno sam po tom istom hipodromu „dobrovoljno“ sakupljao smeće nakon sličnih manifestacija, isto tako se sećam nekih prošlih moto skupova koje nisam video, ali sam ih itekako slušao iz kreveta u sitne sate. Takođe, nikad, ali nikad, neću zaboraviti ni to da sam, čekajući da kazna istekne, kao robijaš, prinuđen na to, iz kućice pod tribinama istog tog hipodroma, na silu na ulicu iseljavao ženu koja je tamo godinama živela.

Prihvatio sam posao, seo u kola i zaputio se dobro poznatim putem. Imao sam tremu iako to nisam želeo. Ne od posla, ne znam ni sam od čega. Uglavnom, posao je, ako zanemarimo kišu koja je neprestano padala i kaljugu koja je od gacanja po mokroj zemlji nastala, prošao glatko. Izređalo se u ta dva dana šest, što „cover“ što autorskih bendova, no meni je sve drugo, nekako bilo zanimljivije.

Nije da svoju zatvorsku prošlost nešto potiskujem niti krijem, naprotiv, ali nekako, mislim da me to iskustvo baš i ne jebe previše u životu. Više se plašim da ne zaglavim opet, zbog bukvano bilo čega… I baš je onako kako sam i mislio da će biti, prepričavaju se anegdote i šašave priče, dok je ono loše nekako samo skliznulo u neke rubove, daleko od svakodnevice, ali opet ne baš i u zaborav.

Uglavnom ova dvodnevna poseta me je zapravo na blic vratila unazad i samo ponovo podsetila na to koliko su zatvori grozne i besmislene institucije koje služe zlu, a ne dobru, kako se to ljudima uglavnom prezentuje.

I tako sam ja ovog puta sa bezbedne distance posmatrao sumorna lica koja se po kiši, u vreme popodnevnog odmora šetaju blatnjavim dvorištem, mimoilazio sam se sa zadriglim komandirima koji pljuckaju semenke i blenu u motoraše, vraćaju se s posla ili rade ko zna šta. Nekako, potrefilo se da se nisam sreo ni sa jednim poznatim licem. Valjda ih redovno šaltaju iz paviljona u paviljnon, pa meni znani nisu bili u blizini. Nije da mi nedostaju, ali nekako sam pakosno poželeo da sretnem ponekog poznatog nadzornika ili „običnog“ komandira, čisto da mu priđem, iskezim se se i kažem…ma ne znam ni šta bih mu rekao, verovatno ništa. Možda čak i zdravo…

U daljini sam video i pekaru u kojoj sam dve i kusur godine giljao. Deluje sveže, ili je srušena pa sagrađena nova, ili je za ozbiljno renovirana. Možda tripujem, ali mi se čini i da je krov na spavaonama promenjen. Ne znam. Možda to samo sa ulice deluje bolje i lepše.

U pauzi između tonskih proba i nastupa sam se šetkao, video kapiju kroz koju sam prvi put ušao, ušetao u zatvorski hotel i restoran, gledao u visoke zidove opasane bodljikavom žicom, setio se mnogih likova. Nekih čak i sa setom. Provrteo kroz glavu i one koji su možda, na žalost, još uvek tu negde.

Isto tako mi je prosto neverovatno bilo gledati u stotine bajkera i muzičare koji su prašili, pevali, pili, turirali mašine po blatu, onako nekako veselo, divlje i bezbrižno, kao da se nalaze na bilo kojoj livadi bilo gde na ovoj planeti. Nisu oni krivi, ali nekako sumnjam da su i makar na trenutak pomislili da se svega nekoliko desetina metara dalje odvija jedan potpuno paralelni život. Da tamo dve i kusur hiljade ljudi, ma šta da su neki od njih u svojim životima uradili, spava, jede, sere, peva, plače, pati i smeje se. Ljudi tamo žive.

P.S. Pisanje olovkom po papiru je nekako jače i iskrenije. Računar ti nudi previše opcija za prepravke, ispravke i slične trikove.

Advertisements

Halloween

Posted: January 28, 2017 in Robija i ja

​22.10.2016.

Subota popodne. U sobi je tajac, popodnevni odmor je upravo počeo. Mnogi spavaju, a ja to ne želim. Realno, mogao bih i da zaspim ali bi onda večeras bilo čupavo, a to nije kul.  Gledanje u plafon, prevrtanje po krevetu, slušanje hrkanja, prdenja, buncanja…ma užas. Zapravo, nije ni gledanje u plafon, nego gledanje u letvice gornjeg cimerovog kreveta. Malo puta mi se to dogodilo, ali i tih par besanih noći u protekle dve i kusur godine su mi bile sasvim dovoljne. Nego, zbog čega ja uopšte o tome? Zaista? Spavam ko beba, često se ugasim i pre zvaničnog povečerja.

Papira sam se, da budem iskren, dohvatio kako bih se pohvalio da sam danas učestvovao na turniru u stonom tenisu. I to učestvovao za ozbiljno! Znam, nije baš neko podvig, ali bio sam četvrti. U polufinalu me je (jedva)dobio lik koji je na kraju i pobedio. Igrali smo i za treće, ali trt. Sjebo me i tu jedan, na „razliku“. No, nešto se dešavalo. Ukrali smo im prepodne. A, ako u obzir uzmem činjenicu da sam ping – pong zaigrao tek kada sam došao na robiju, meni ovaj plasman dođe nekako drag. Eto. 

Imam ja još jednu novost. Ćutim o tom već dva dana.Viši sud u Zrenjaninu, sud koji me je i poslao ovamo, je usvojio moju molbu za uslovni otpust! Fak jea! Zvuči super, ali očito da sam ja još uvek ovde u prdekani, a ne u toplom domu. A zašto je to tako? Pa zato što se sa tom odlukom suda ne slaže zamenik javnog tužioca. On misli da je za društvo bolje da ja ostanem ovde još malo. Ili još mnogo, ne znam. Uglavnom, car je najavio žalbu višoj instanci –  Apelacionom sudu. A ti Cefe…ćuti i trpi giljaj dalje. 

27.10.2016. 
To što je najavio, to je i uradio. Smatra da je sudska odluka po kojoj sam ja zreo za uslovni otpust pogrešna i preuranjena. Između ostalog i zbog toga što je prodaja marihuane krivično delo upereno „protiv zdravlja ljudi“. Tako da ja i dalje čamim ovde i resocijalizujem se. Juče sam tako postao bolji čovek dok sam u furunu ložio hleb. Da, u vatru ubacivao hleb! Obično mi je zadatak da ložim peć drvima, da bi pekari unutar te peći pekli hleb, ali ovog puta je bilo drugačije. Naložio sam 2016 vekni hleba. To se valjda zove uništavanje dokaza. I to po nalogu pretpostavljenih. Nije se radilo o nekom izopačenom robijaškom hiru niti pakosti. Desilo se to da je neko nešto zajebao u jednoj turi hleba, valjda so nisu stavili u testo, pa je bilo lakše i bolje sve to spaliti, nego progutati knedlu i priznati greh, pa taj hleb dati makar svinjama, ako ne ljudima. Da, napravili su turu bez soli. To je bio problem. Neposoljen hleb je malo „zdudaniji“ od normalnog. Zdudaniji i neslaniji, ali nikako nije za bacanje, a kamoli loženje. Pogotovo ne u vreme u kom na ovoj planeti ljudi umiru od gladi. Majku mu jebem!

Pokušali su, valjda je i to deo procesa resocijalizacije, da me nagovore da hvatam i u kavez ubacim neke od ovih naših domaćih džukaca. Nekako sam eskivirao. No, tom svojojm eskivažom psima pomogao nisam nikako. Prljavi posao je obavio neko drugi, a psi su odvedeni negde… U azil kažu. Voleo bih da mogu da im verujem, ali nešto mi to „azil“ baš i ne zvuči privlačno.

Videćemo šta resocijalizacija donosi sutra. 

E, da, nije baš sve crno! Video me je lik – kolega robijaš, kako igram stoni tenis obuven u potpuno raspadnute patike. Video me, prošao i prokomentarisao nešto tipa „Raspala ti se desna, bla, bla, bla“ . To sam čuo, onako, usput i nastavio s igrom, nisam se previše obazirao na komentar . Par sati kasnije pojavljuje se isti lik i donosi mi iznošeni, ali ipak celu istu patiku poput moje sjebane. Kaže probaj da upariš, meni je riknula leva. Vau! Zahvalio sam mu se i sad imam nešto kao par patika. Doduše, desna je za broj veća, ali podnošljivo je. Ubacio sam u nju dupli uložak tako da je sve kul. Hvala mu!

31.10.2016.

Odlukom apelacionog suda odbačena tužiočeva žalba. Uslovna sloboda na snazi.

Ja odo kući!

Proces

Posted: October 29, 2016 in Robija i ja
Tags: , , , ,

2.9.2016.

Atmosfera u kojoj sam ovih dana je zanimljiva. Molbu sam, kao što već rekoh, predao. Bilo je to pre, meni veoma duge tri nedelje. Razvlačenje i mrcvarenje po birokratiji je u toku. Hoću da budem kul, a ne mogu a da ne treperim. Nemoćan sam da išta uradim, a njima sam samo još jedan broj, predmet. Da, predmet, tako to oni zovu dok špil papira prebacuju sa stola na sto, iz kancelarije u kancelariju. Kad kažem oni, konkretno mislim na vaspitačicu, zatvorske službe, pa tek onda na njihove kolege u sudu. Vaspitačica… to je posebna priča. U mom slučaju, ona je osoba – institucija koja bi trebala da me poznaje, da prati moju situaciju, da zna u kakvim sam odnosima sa porodicom, prijateljima, o čemu razmišljam, šta planiram kad i ako izađem odavde, kako se vladam ovde, kako se ponašam u paviljonu, kakav sam na poslu, bla, bla, bla. A ona zna sve drugo, samo ne to.

Nakon što sam predao jebenu molbu počeo sam da zivkam sud i očekujem neki konkretan datum sednice na kojoj će odlučivati o mom životu. Da ne kažem predmetu. U raspitivanje se uključila i moja mama koja, eto živi blizu suda, pa je ne mrzi da prošeta do tamo. Uglavnom, tamo su je uverili da moj „predmet“ nije stigao iz zatvora ni nakon 10 dana. Progutao sam knedlu i otišao do vaspitačice da je pitam o čemu se radi i šta tačno čekam. Bio je to 19.8. i tada mi je rekla da je upravo urađeno sve što je bilo do nje i da je „predmet“  tog dana poslat sudu. To me je umirilo. Kulirao sam 10 dana bez da je gnjavim, ali i nakon tih 10 dana mojoj upornoj mami je saopšteno da „predmet“  i dalje nije u sudu. Nakon toga sam ponovo posetio vaspitačicu – osobu koja bi trebalo da kaže sudu ko sam i kakav sam ovde i čije mišljenje bi sud trebao da uvaži. Ušao ja tako u kancelariju i pitao je u kojoj je fazi moj slučaj, a ona će meni, evo, baš sam ispisala mišljenje i ono je prošlo komisiju 25.8. Dan kasnije je poslato sudu. Nisam smeo da joj kažem da me je slagala. To se ovde ne sme. Takav gest mogu da ocene kao drskost i da ozvaniče, ubace ti u „profil“, a to ne želi niko ko se nada uslovnom otpustu. Ipak, nisam mogao da iskuliram potpuno, pa sam je samo podsetio da mi je isto rekla nedelju dana ranije. Kiselo se osmehnula i tu temu smo tim osmehom zatvorili. Na izlasku iz kancelarije me je pitala „A gde vi ono radite?“. To je valjda značilo, e sad ću se zaista pozabiviti „predmetom“. Takođe time mi je potvrdila da do sada nije pisala mišljenje, jer to jebeno mišljenje sadrži i izveštaj s posla.

Serem im se u mehanizam. U teoriji, ako smatraju sam zaslužio uslov, mogao sam, po zakonu, na primer i pre dvadeset dana biti kod kuće. Naravno, isto tako su me mogli odjebati. U svakom slučaju, mogao sam znati na čemu sam. No, ne znam i čekanje se nastavlja.

Opet, sebično bi bilo da sad kukam jer… nagledao sam se svega. Dešavalo se ljudima da se ova agonija razvuče na dva – tri, a i 7,8 meseci. Ali eto, ispucao sam se. Drži te u toku, ali guram dalje.

3.9.2016.

E juče, negde dok sam pisao prethodne redove je došlo do pomaka u mom procesu. Viši sud u Zrenjaninu je zaprimio moju molbu. Naravno, ne klizi baš ko’ po loju. Jer je predsednica suda na godišnjem odmoru, no dobro. Barem je zatvor obavio svoj deo posla. Potrebne su im bile samo tri nedelje i par dana.

Nekoliko sati kasnije… noć…

Ovo što se trenutno događa je potpuno ludilo. Pokušavam da potisnem i da se nekako isključim, ali ne ide. Ladno su nam, maltene pod prozorom spavaone priredili svadbu. Ono, prava svadba sa sve orkestrom i pevaljkom. „Kleo se kleo, da me je voleo“ – sviraju i pevaju sad, ovog momenta. To što je povečerje nastupilo, puj pike ne važi. Nas dve hiljade i kusur trenutno muče. Barem ja to tako doživljavam. Mater im jebem. I to nije tamo negde neka svadba. Ovo KPZ organizuje i ovo se događa u dvorištu zatvorskog hotela „Srem“. Kontam ja da oni zarađuju na ovakvim i sličnim manifestacijama, ali do sada je to bilo preko dana ili su se zatvarali unutra. Ovo što sad traje pre se nije događalo. Mater im jebem! Jesmo osuđeni robovi, ali ako se dobro sećam, zabranjen je bilo koji vid mučenja osuđenika. A ja konkretno ovo doživljavam kao mučenje. Ako ništa drugo, morali su u obzir uzeti činjenicu da mnogi od nas sutra rano ustajemo i radimo jebene, kakve takve, poslove.
Idioti. Ovo je katastrofa. Kolo pod prozorom. Aaaargh!

5.9.2016.

Žurka je trajala do pola 3 iza ponoći. BIlo je, hah, nazvaću to naporno. No, preživeo sam. Dok je treštalo, bio sam nemoćan, a želeo sam, imao potrebu da reagujem. Od besa sam pisao upravniku, ali to pismo nikom nisam predao. Bio je vikend, nisam ni imao kome. Sad imam, ali počinjem da kalkulišem., aktiviralo se nešto, valjda razum. Sad, dok ih molim da me puste i dok ih ubeđujem da sam resocijalizovan mi ne treba igranka sa dušmanima. Zato pismo neću potpisati i predati kao redovan podnesak. U šta mene ovaj proces resocijalizacije pretvara!? U pizdu.

28.9.2016.

Treća mitrovačka jesen je u toku. Nadam se i poslednja. Preostalo mi je nešto manje od godinice do „daske“ tj. do isteka kazne. Ali ja se i dalje nadam uslovnom otpustu. Podsećam, molbu za taj otpust sam poslao, sad već dalekog, 9. avgusta. Formalno sam tad stekao pravo da ih pitam za puštanje na uslov, a oni se još uvek nisu udostojili ni da mi zakažu sednicu na kojoj će odlučivati o mojoj sudbini. Smradovi.

U međuvremenu taljigam kako znam i umem. Trudim se da furam kao i do sad i da se ne opterećujem previše time. Šta bi bilo kad bi bilo, dal’ će, kol’ko će, šta će ako neće… Donekle u tome uspevam, ali lagao bih kad bih rekao da me tu i tamo ne pukne. Tako sam, na primer, noćas sanjao da sam u nekoj gužvi, bez nekog posebnog razloga, upucao čoveka u stomak. Ludilo. Ne sećam se svega, ali i dalje pamtim osećaj. Što je najluđe, nisam uopšte imao problem s tim što sam ga upucao, ali mi je zato jako strašno bilo to što devojci moram da saopštim da neću kući uskoro, nego da ću produžiti avanturu na još koju godinicu. Barem još 3,4. Tako otprilike kažnjavaju. Upucavanje, prodaja trave, silovanje… to su otprilike dela u kategoriji…

Na javi sam bolji. Ne pucam. Ni u druge, a ni sam sa sobom. I dalje čitam, kuvam, radim, igram basket, izvrćem skočni zglob, pikam ping – pong… Kotrljam i životarim. Uglavnom, dobro je. Mislim da ovo vozam bolje od nekih kolega koji su u sličnoj fazi robije. Imam čak i novog ljubimca. Nema ime i nije pas nego pacov.

Naselio se car u ložioni. Tamo mu je valjda kul. Krije se negde među drvima i prikazuje nam se svakog jutra. Kolege ili ja u cik zore ili pre svitanja naiđemo, zagalamimo, on se trgne, popne na zidić i šmugne među drva. Traje to prijateljstvo već nedeljama. Nego počeo je da vršlja blizu ladice s hranom, pa me je to nateralo da izvršim popis. Kad kažem hrana mislim na keks, orahe, šećer, kafu… poneku voćku. Ispreturao ja tako u strahu od pacova sve i konstatovao da ništa ne nedostaje. Keksi nenačeti, šećer u tegli, jabuke cele. Već sam pomislio da samo njuška, da ništa ne nedostaje, ali ćorak. Ispostavilo se da majstor klepa i šteka orahe. Bravo! Mi ih skupljamo i trpamo u kesu. Hoćemo da napravimo baklavu, a pacov nas reketira. I to verovatno ne bismo ni primetili jer je kesa za orahe bila neprovidna i u budžaku. Mali je napravio pogrešan korak pa sam ga, gotovo slučajno, raskrinkao.
Pune džepove oraha sam stavio u plastičnu činiju i tu činiju sam zaboravio na stolu. Sledeći put kad sam došao u šupu – na posao, primetio sam da je činija na podu, prevrnuta. Odmah sam pomislio na nezvanog gosta, ali tek kada sam uočio da nigde u blizini činije nema ni jednog oraha, shvatio sam da su zapravo oni predmet njegovog interesovanja. Od tada pa na dalje mu ja lepo na dogovorenom mestu dnevno ostavim orah, dva, on ih u mom odsustvu pokupi i za sada smo svi zadovoljni. Čini mi se da sam sa njim postigao ono što sa bubama nisam. Dobija ono što traži, a za uzvrat ne dira ono što mu nije namenjeno. Barem za sad.

5.10.2016.

S pacovom sam i dalje kul. S dušmanima i zaposlenima u državnoj upravi i dalje nisam. Nit’ me puštaju, nit’ me ne puštaju. I dalje se nisu udostojili ni da mi zakažu sednicu na kojoj bi trebali da donesu odluku da li sam za uslovnu slobodu ili za još robijanja. A formalno, uslove za to ispunjavam već skoro 2 meseca. „Pišljiva“ dva meseca mog života.

10.10.2016.

Zakazali su sednicu. Igra prelazi na novi nivo. Sad hteo, ne hteo, počinjem da treperim.

 

Vege klopa

Posted: October 29, 2016 in Robija i ja

O katastrofalnoj ishrani u sremskomitrovačkom Kazneno popravnom zavodu sam u više navrata pisao, te podrazumevam da si upoznat – upoznata sa činjenicom da bez nekog vida dohrane čovek jednostavno ne može ostati zdrav. Ta „dohrana“ znači kupovanje hrane na kantini, dobijanje hrane u paketima, kupovina hrane prilikom odlaska na vikend odsustvo (pod uslovom da imaš pravo na to), a postoje i različiti oblici snalaženja, da to tako nazovem.

Ono, ko najbliže vatri, taj se i ogreje. Opeče, kako kome. Pod tim mislim na to da onaj ko radi u pekari ne oskudeva sa pecivom, oni zaposleni u bašti imaju povrće, koljači meso, kuvari sve, a neko ništa. Pojedinci privilegije svog radnog mesta koriste kako bi olakšali sebi i drugima, a neko to dobrano koristi za ličnu dobit, dok neko i zloupotrebljava.

No, da se vratim na temu. Zašto sam se ja ovog puta dotakao hrane? Čini mi se da do sada nisam pominjao da su oni koji su se iz bilo kog razloga opredelili za posebnu vrstu ishrane u posebnom problemu. Pritom, zakon ti, formalno, garantuje pravo na tu posebnu ishranu, bilo da imaš zdravstvenih, religijskih, moralnih ili nekih drugih razloga. Tako sam ja jednom prilikom pre dve godine odlučio da više ne jedem meso. Ispostavilo se da je to u zatvoru jedan ozbiljan poduhvat.

Svaki vegeterijanac, pogotovo vegan odlično zna u kakvim se sve situacijama povremeno nalazi zbog toga što ne želi da jede meso životinja. Taj teret sam prihvatio i u borbu sam ušao. To je bio moj izbor i pripremio sam se na nebrojene razgovore sa radoznalima, na glupe komentare, podrugljive upadice. No, ono što nisam očekivao, to je način na koji Zavod tretira ljude sa „posebnom“ ishranom. Po sredi je bezobrazluk, bukvalno tako. Nisam se nadao da ću za klopu dobijati kojekakve delikatese, ali nisam baš mislio ni da ću gladovati. A da nije materijalne pomoći porodice i prijatelja, zaista bih gladovao. U paviljonu sam jedini vegeterijanac, a povremeno mi se pridruži i poneki religiozni lik koji poželi pomalo da posti.

Mi za obrok često ne dobijemo ništa, bukvalno ništa ili nešto što se hranom za čoveka ne može zvati.

Konkretno sada, evo već nedelju dana ne dobijam ništa za ručak. Tako svako malo se zaborave i prestanu da mi dostavljaju klopu i ja se onda bukvalno snalazim. Virim u onu zajedničku manjerku u nadi da će se slučajno potrefiti da i ostali robovi tog dana dobiju nešto bez mesa. Posreći mi se nekad pa zabodem minut pire, griz ili palentu s mlekom. Kada to nije slučaj, ja raspakujem paket od kuće, mutim, šurujem s baštovanima, mesim testo, pravim sejtan i snalazim se na različite načine.

Žalim se nadležnima usmeno i pismeno, oni to kao uzmu u obzir, neko zove nekog, pa problem nekad bude, privremeno i rešen. To znači da zvaničo pnovo bivam ubačen na spisak kao vegeterijanac. Tad kao dobijam hranu. Navešću samo nekoliko primera.

Devet puta nedeljno su mi kao obrok davali hleb i kocku margarina za kuvanje. Ostalima tad sleduje konzerva mesnog nareska, paštete ili viršle s jogurtom. Za ručak mi stignu raskuvane makarone koje bukvalno plivaju u običnoj, čak neposoljenoj vodi. Bez ikakvog preliva, sosa, dodatka. Lot testenina nakon kocke margarina. Užas.

Dobro, da ne bude da samo kukam, bilo je slučajeva da mi stigne i porcija graška ili boranije koji kada se začine mogu i da se jedu. Naravno, naletali su i srećniji periodi u kojima sam okusio neko mešano povrće ili bareni krompir. Nekoliko puta dobio sam i soju. Dve „šnicle“ obarene u istoj vodi kao i malopre pomenuta testenina. Tu soju barem mogu procediti, pa je na margarinu sačuvanom od doručka ispržiti. Ovo sve nekom možda može delovati kao proseravanje i prenemaganje, ali brate mili, stvarno nije tako. Sami pišu zakone, kažnjavaju nas vođeni tim zakonima, pa nam, očigledno forme radi daju i prava, pa onda te svoje zakone selektivno primenjuju.

Bilo bi sebično da prećutim da pojedini komandiri, šefovi i nadzornici imaju razumevanja za moj slučaj, pa mi progledaju kroz prste i dozvole mi da s vikend odsustva donesem šampinjone ili nešto drugo što je inače nedozvoljeno. Jednom prilikom su mi čak dozvolili dapabirčim krompir po zatvorskoj njivi, nakon što je krompir zavnično pokuljen. Napunio sam čitav džak.  Ura. Toliko za ovu epizodu. Prijatno.

0,6666666..

Posted: October 11, 2016 in Robija i ja
Tags: , , ,

11.8.2016.

Uspeo sam ovih dana da oderem rame na vrata kasete, uspeo sam da okrnjim zub na komad koštice od breskve, uspeo sam da nabijem kažiprst na desnoj šaci (sad jedva držim olovku) na košarkašku loptu, a uspeo sam i da započnem treću godinu boravka u usranoj Sremskoj Mitrovici. O da, dve sam otkačio, napadam i treću. Fizički okej, psihički takođe. Ne isti, ali i dalje sam ja.

Ćutao sam ovih dana. Zapravo, nisam baš ćutao, ali se ovde oglašavao nisam. A moram priznati imam čime da se hvalim. Sabrao sam vreme provedeno ovde i vreme provedeno u pritvoru i shvatio da sam pregazio dve trećine kazne, tj. da sam stekao uslove da ih molim za uslovni otpust. Da sam u nekoj od okolnih država sada bi me, pošto nisam pravio sranja u ćuzi, automatski pustili kući. Ali nisam. Ups, da sam u nekoj od tih država ne bih ni dobio 40 meseci zbog gandže. No, šta je, tu je. Nisam dangubio nego sam seo i napisao molbu za uslovni otpust. Nisam imao love da za taj posao angažujem advokata. A i da sam imao, nisam siguran da bih to uradio. Dao sam sve od sebe, mislim da sam zadovoljio formu, nisam previše patetisao i pokušao sam da ih ubedim da ću, ako me puste, biti dobar, da ću se ponašati društveno prihvatljivo, ma šta to značilo. Plaćaću porez, radiću za male pare, neću mnogo razmišljati, biću pokoran i neću glasno govoriti. A vutru neću ni onjušiti…

A najradije bih im svima redom pljunuo u lice i posrao im se na sve metode. Jebeni roboti, licemeri, govnari. Svi na gomili. Panduri, sudije, komandiri, advokati, tužioci, sve je to isto smeće. Sve u isti koš. U ime naroda… moj kurac. U ime para i moći, na grbači glupog naroda.

15.8.2016.

Počeo je onaj ludi period odbrojavanja i čekanja koji sam tako želeo da izbegnem. Predao sam svoju molbu pre nedelju dana, a još uvek ne znam ni da li je, pojačana “mišljenjem zavoda” napustila Sremsku Mitrovicu. A voleo bih da ode što pre, jer što pre ode odavde, to pre stigne u sud. Što pre stigne u sud, pre će biti zakazana sednica na kojoj će se odlučivati o mom eventualnom puštanju na uslovnu slobodu. Uslovna, to je ono ko na filmu. Izlaziš, ali si još uvek pod kaznom i ako bilo šta zasereš, vraćaš se u ćuzu i nastavljaš gde si stao, plus ti sude za taj novi greh. Jebeno!

Razum kaže ne nadaj se, neće te pustiti iz prve, ali jebi ga, kako vreme odmiče, jednostavno ne mogu a da ne pomislim na to kako bi dobro bilo da “već” ove jeseni skinem dobar deo grbe s leđa. U fazonu sam, nadaj se najboljem, spremaj se na najgore. Sve to tako kul zvuči kad se kaže, ali da je sve jedno, baš i nije. Protiv svoje volje počeo sam da odbrojavam dane i na sve ovo da gledam kao na nešto privremeno, nešto što bledi. Naježim se i kada pomislim na giljanje do “daske”  tj. još jebenih 13 meseci. Mislim… naježim. Izgurao bih ja i to, ali ako baš ne moram, ja ne bih.

Dan mi započne normalno, sat, dva, tri nakon buđenja postanem svestan situacije i onda me to baci u neko čudno raspoloženje. Čitam s manje koncentracije, ne “druži” mi se s ljudima. Iznerviram se kad počnem da pričam o trenutnoj situaciji, a ljudi me bodre, pitaju, pametuju… A svi znamo da je ovo nešto kao bitno. No opet, tešim se time da sam ja uradio ono što je bilo do mene. Zapravo, pre će biti da nisam uradio ništa što bi me u startu diskvalifikovalo.

A imam i jednog “soul mate”-a. Lik je svoju molbu predao dan pre mene, pa se sad, iako se nismo previše družili, nekako razumemo. Bukvalno pogledom.

Počeo sam i da kalkulišem. Zapravo, da razmišljam o kalkulisanju, ali i dalje to ne radim. Na primer, nabio sam prst pre par dana igrajući basket. Dva dana kasnije sam se premišljao da li da igram ili ne. Prst je i dalje natečen, ali ono, može se. Premišljao sam se, misli su bile tipa: “Koji će mi ovo kurac, neću sad da se povredim pred kraj.”. No, odjebao sam to i rekao sebi, Cefe, nastavljaš po starom. Gas na teren. Pomislio sam i fudbal da odjebem, tamo se lako dovedeš do konflikta, no, kažem, prelomio sam i nastavio po starom. Druga opcija bi bila šta? Da gledam u daleko, buljim u papir i kad titraju slova. Nisam taj. Hoću da budem jak, ali priznajem, ovo utiče na mene više nego što bih voleo da priznam. Muzika pomaže. Diskmen, sluške i diskovi ukradu sat, dva dnevno. A i tu je farsa potpuna. Slušam rani “Cypress Hill” više no ikad i razmišljam o uslovnoj slobodi dok sedim na robiji zbog gandže J
– Illusions, illusions –

Pjeee, išao sam do kenjare i nazad malopre, a tamo lik sedi sam na klupici, uključio portabl plejer, sa plejera trešti Dragana Mirković (da, prepoznao sam glas), a u rukama drži knjigu i čita neke stihove. Bravo care. Zavidim.

Pikali smo basket i danas. Dobar je basket. Jedna od lepih aktivnosti koju praktikujemo ovde. S tim bih mogao nastaviti i kad ova farsa bude iza mene. Potrudiću se. Obećavam sebi.

Banja Robija

Posted: September 7, 2016 in Robija i ja

18.7.2016.

Evo malo novosti.
Dospeo sam u kategoriju privilegovanih robova. Da, jesam i trenutno se nalazim na klupi ispred, tj. pored hotela „Moravica“ u Sokobanji. I dalje sam osuđenik, diler droge sa srednjim stepenom rizika, ali eto, upao sam u posebnu brigadu.

Ovako je do toga došlo:
Pre možda dva meseca sedeo sam sa kolegom ispred zatvorske pekare i slušao priče ljudi koji su se friško vratili sa ekspedicije na koju sam ja sad upućen. Slušajući njihove priče rešio sam da se i sam prijavim, iako mi moj tadašnji status to nije formalno dozvoljavao. I tako sam zapucao pravo kod nadzornika – glavnog gazde paviljona, pitao da li mogu, koja je procedura i tras, ispali mi on: može! tad i tad. Uglavnom, evo me na jugu Srbije u zatvorskom hotelu, blejim, čekam da se vreme prolepša pa da nas uposle. Doputovali smo ovde nas devetorica, strpani smo bili u marice, put nije bio baš prijatan, ali preživeli smo. Mislim da je vredelo. Za sad mi se tako čini. Tumbali smo se u rerni nekih 300-400km. Ne znam stvarno koliko ima između Sremske Mitrovice i Sokobanje. U krajoliku nismo baš uživali jerbo boks marice nema prozore. No, to ne znači da nemamo makar neku anegdotu za prepričavanje. Imali smo jednu pauzu na putu. Ako se dobro sećam, stali smo kod Lozovičke česme. Komandiri su seli u kafić, a nama je rečeno da obavimo vece ako za tim imamo potrebu i da ih sačekamo pored marica. I tako pođosmo kolega i ja ka kenjari kraj autoputa. I sve bi bilo kul da se pred nama, kad smo zakoračili u taj objekat za obavljanje nužde nije pojavila, njeno veličanstvo, Baba sera. Dobro, nije bila baba, bila je mlada, ali je naplaćivala korišćenje toaleta. A mi, jelte, kao i svi ostali robijaši, kod sebe nismo imali novca. Ako je neko zaboravio, posedovati keš, je strogo zabranjeno. I sad, par sekundi tajac. Ćutim ja, ćuti kolega, žena nas bledo gleda. Glupa scena. Malkice neprijatna. No, rešim ja da razbijem tišinu rečenicom poput ove: “ Gospođo, izvin’te nas, jel’ izvodljivo da mi piškimo za džabe? Pritislo nas, a mi smo osuđenici i ne smemo da imamo pare. Voze nas u Sokobanju i ovde smo na pauzi.“
Ova se jadna izbečila, zakolutala očima i propustila nas. Šta će. Ali jadna, nije izdržala da nam, dok smo žuborili, ne dobaci nešto tipa: “Svaka čast, dugo mi niko nije dao bolji izgovor za besplatno pišanje.“. Po obavljenom poslu sam joj se zahvalio i ponovio joj da smo to što smo i da je ne lažemo, ali mislim da je nisam ubedio.

A ovde sad banja robija. Ali bukvalno. Koja je tačno šema, ne znam, ali kombinacija je otprilike ovakva:
Ovaj hotel je nekad, šezdesetih i sedamdesetih godina, izgradio KPZ iz Sremske Mitrovice i od tada dobar deo poslova u hotelu obavljaju robijaši. Domari, redari, pomoćnici u kuhinji, vešeraj… Hotel koristi ko hoće, tj. ko dođe i plati uslugu. Takozvani civili. Možeš to biti i ti. E sad, većinom su gosti penzosi, zaposleni u sudovima, murijaši, komandiri iz raznoraznih zatvora širom Srbije… a naleti i pokoja dečija ekskurzija ili pak sportski tim. Kontam da imaju neke olakšice pri plaćanju. Rate, sindikati, kurac, palac. Ono, klasika hotel iz zlatnog doba SFRJ. Velik, star, oronuo, ali se i dalje drži. Čisto je, kažu da je klopa okej, da su sobe čiste. A i lokacija je ok skroz. Vidim šume, čuo sam da je blizu potok, u daljini se nazire magični Rtanj, ma idila. Samo još da imam slobodu kretanja.

Otkud ja/mi tu? E mi smo radna brigada. Koliko sam shvatio, zatvor ima dil sa opštinom Sokobanja. Ćuza nudi radnu snagu, opština valja lovu. Pretpostaljam manju nego za upošljavanje ljudi sa biroa. A m, pa jebiga, bolje i da se prijaviš za dobrovoljnu fizikaliju ovde, nego da čamiš u prdekani sa 90 i kusur cimera na 1,2 tuša. A i dobro dođe kao plusić jednog dana kada budem tražio skraćenje, tj. uslovni otpust. Valjda.
U svakom slučaju, drugačije je. Meni prija. Smestili su nas u suteren hotela. Imamo tople vode u izobilju, sobu delimo nas šestorica, a imamo i tv sa desetak programa. A i hrana je za tri klase bolja. Mogao bih da uporedim ovo sa nekim boravkom u starom, poluzaboravljenom domu izviđača, planinara… Ovaj „naš“ suteren, ne celi hotel. Samo što, kad ideš u planinarski dom, sam biraš ekipu i vodiš računa u kom pravcu ćeš se kretati, kad ćeš jesti, šta ćeš obući… A što se posla tiče, hmmm… pa od toga za sada ništa. Nas komandir jeste probudio u pola sedam, nakon toga smo doručkovali i onda nam je saopšteno da od današnje rabote nema ništa. Pljusak je napolju, pa su ti likovi iz opštine, čiji je zadatak da nas izorganizuju, odlučili da je bolje da iskuliramo. I zato ja sad imam vremena i volje da piskaram. Nadam se da će sutra biti drugačije. Ne patim baš nešto od toga da zapnem i rintam ko konj, ali malo fizikalije na planinskom vazduhu će mi, ubeđen sam u to, dobro doći.Modern slaver na srpski način.

21.7.2016.
Rintamo. Rintamo propisno. Ustajemo u pola 7, do pola 8 obavimo kafenisanje, kakenje, piškenje, doručak i onda nas upregnu. Obučemo one fluorescentne prsluke i bacimo se na zadatak. Krčili smo neki korov, na obali Moravice, sređivali bankine na šetalištu, uređivali i čistili parkove, strugali šibljem obrasli plato. Rokali po suncu, po hladovini. Uglavnom, okej je skroz. Rmbamo, ali nije smak sveta. Po završetku radnog vremena vraćamo se u suteren našeg zatvorskog hotela, nakrkamo se i čekamo sutra. U svakom slučaju, drugačije je nego život u S. Mitrovačkom kazamatu. I da, nema brojanja! Mislim… komandir je celog dana sa nama, ali nema onog zvaničnog brojanja, kad zvono zazvoni i kad se postrojavamo i kad murijaš, obavezno namršten, defiluje i proverava da li smo svi tu. Kao da nismo u zatvoru nego u nekom izopačenom programu. Društveno korisni rad, taj fazon.
Svega ću se nagledati na ovoj robiji, baš hoću.

E, da, kroz prozor vidim Rtanj! To mi znači. Volim Rtanj, pa makar imali samo vizuelni kontakt.
A u parku gužva, „civili“ tj. turisti – obični ljudi na sve strane. Na nas gledaju kao na obične komunalce, što je normalno, jer sa metlama, lopatama i motikama na komunalce i ličimo. Nigde ne piše – ovo su robijaši. Zbunimo ponekog bez namere. Naiđe, na primer, neki turista, pa te pita „Gde je pijaca?“ a ti ga bledo gledaš iz dva razloga: Prvi – pojma nemaš gde je pijaca, jer, eto, nisi nikad pre bio u Soko Banji, a drugi – zabranjeno nam je da komuniciramo s ljudima. Onda, ako nemaš komandira za vratom, ispališ da ne znaš, jer nisi odavde. Onda on/ona u čudu odu. Verovatno pomislie „Ovaj lud… komunalac, a ne zna gde je pijaca.“ Joj da, ovde, kao i na autoputu, frka za pišanje. Postoji javni vece, ali naravno, usluge se naplaćuju. I onda ista priča: „Znate, mi smo osuđenici, jel’ može za džabaka?“.  No, neprijatno je samo prvi put. Posle te lik zapamti i propušta bez reči.

24.7.2016.
Bilo bi potpuno nefer da prećutim činjenicu da nas ovde, za razliku od Sremske Mitrovice, hrane. Zasta hrane! Dobijamo tri jestiva obroka dnevno. Tri jestiva, često poprilično ukusna i hranljiva obroka dnevno. Nakon ručka daju čak i voćku ili kolač. Čisto poređenja radi… u Mitrovici za doručak često dobijem hleb i kocku margarina za kuvanje, dok mi ovde sleduju puter, par trouglića sira, hleb i toplo mleko. To je samo jedan od primera. Kontam da je ovo što mi sleduje sad zapravo normalno, a da se ono tamo može nazvati bezobrazlukom. Tako, baš tako. Nisam baš siguran do koje mere sam do sada pažnju posvetio pisanju o hrani. Nekako to potiskujem, guram pod tepih. Možda bi i ostalo na tome da me boravak u zatvorskom hotelu nije podsetio na to da je država u obavezi da nas, osuđenike, prehrani. Ono… ovde ljudi ne moraju da troše novac na prehranjivanje, dok se to u S. Mitrovici podrazumeva. Tamo ti zdravlje bukvalno zavisi od dubine džepa i sadržaja paketa koje ti porodica i prijatelji šalju ili ne šalju. Ma, bezobrazluk! Kriminal. Pritom, podsećam na činjenicu da se za svakog osuđenika u Srbiji iz državnog budžeta izdvaja ista količina para za hranu, ogrev, higijenu… Bez obzira na to u kom zatvoru izdržavaju kaznu. A u stvarnosti, razlike su neverovatne. I to, ne uzimam kao parametre samo KPZ u Sremskoj Mitrovici i ovo njihovo istureno odeljenje. Igrom slučaja, proveo sam nešto vremena i u „kazanu“ u CZ-u u Beogradu, pa u istrazi u Zrenjaninu. Takođe, u kontaktu sam sa ljudima koji su iz SM prebačeni u neki drugi zatvor. Priče se u potpunosti poklapaju. Barem kad je klopa u pitanju.

Topli pozdrav iz Banje Robije

Danguba

Posted: July 18, 2016 in Robija i ja

11.6.2016.
subota

Upravo sam usolio šaranče i babušku koje je cimer krišom ulovio u zatvorskom ribnjaku.
Usolio, naseckao beli luk, natrunio majčinu dušicu, naseckao limun… napravio „pac“ i sad moram naći načina da upucam tri, četiri sata pa da te, jutros ulovljene ribice, ispečem…

Da, ja sam i dalje u zatvoru. Zatvoru koji je odavno postao potpuna sprdnja. Naravno, sve ovo što radim radim na svom, sad već ne tako novom, radnom mestu. Ovde je sve nakaradno. Dok sam rintao, rintao sam kao crnac, a sad… sprdnja, „džavni posao“ na kvadrat. A radni dan se svodi na  – ubaci pet cepanica u furunu, skuvaj kafu, pročitaj koju stranicu knjige, napravi voćnu salatu od voćki ubranih u zatvorskom dvorištu, iskombinovanih sa onim što si dobio u paketu… onda ubaci još pet cepanica, pa skuvaj kafu nekom od cimera koji je tu zalutao, pa izbaci dve lopate pepela i prodžaraj vatru, pa skuvaj ručak, pa još malo čitaj i dočekaj brojanje. Brojanje i vreme za popodnevni odmor. Samo bi mi falilo da još počnem da spavam u vreme tog popodnevnog odmora i onda bih stvarno postao potpuni gmaz. Ne spavam, tad uglavnom igram basket ili fudbal. Nekako razvučem vreme do večerneg brojanja, zabodem se u knjigu i lagano se ugasim. E tako meni izgledaju dani u poslednja dva, tri meseca. A ako nešto ne zaserem, situacija se neće bitno menjati ni u budućnosti. Debela danguba koja ne može, a da me ne natera da svako malo ponovo razmišljam o potpunom besmislu cele ove zajebancije. Da sam na mukama, baš i nisam. Jeste sranje je, trpe moja devojka, sestra, mama, tata… ali ono, već smo se i navikli na sve ovo. S druge strane, nešto nisam siguran da društvo, „narod“, u čije ime sam kažnjen, od ovog ima neke vajde. Nemam baš ni utisak da žrtve mog zločina žive drugačije od dana mog zatvaranja. Gandžu verovatno nabavljaju i puše na nekom drugom mestu. To je otprilike to. Direktnu korist mogu imati jedino drotovi, čuvari, sudije, advokati, tužioci, vaspitači… jer im postojanje ovakvih kao ja obezbeđuje radno mesto.
Ne ni postojanje nas, nego zabranjivanje naših aktivnosti. No, to je sad jedna potpuno nova tema koju ja trenutno ne mogu i ne želim razrađivati.Mnogi su pre mene to već uradili.
A evo i kolega se pojavio s punom kesom pilećih srca i bubaca. Kanda će neki paprikaš pasti…

12.6.2016.
nedelja

Ne mogu, a da ne pohvalim dušmane. Smilovali su se i ugradili nam jo 8 telefonskih govornica! To osuđenicima, a i porodicama nas osuđenika, znači. Ne znam koji su kurac čekali na to. Ljudi se godinama bore oko dve, a sada ih ima 10. Makar nešto i u našu korist! Naravno, oni nama olakšavaju i pružaju nam mogućnost da zivkamo drage ljude, ali da se ne lažemo, nije baš da nemaju vajde od našeg telefoniranja. Radi se, naime, o posebnoj vrsti aparata kakvi postoje samo u zatvorima. To je neka šema Ministarstva pravosuđa, Orion-a i neke kineske firme koja proizvodi aparate. Govornice su žute, sve na njima je ispisano kineskim znacima, ne postoji displej, nepraktične su, zastarele, razgovori su skupi, ali i takve, kakve su znače! Novac od razgovora nekako dele Ministarstvo pravde i valjda neka firma „Orion“. Jedna od onih zanimljivih biznis kombinacija…

23.6.2016.
četvrtak

Dok sam se „hvalio“ kako blejim i skoro ništa ne radim, zaboravio sam da napomenem kako je napolju 30 i kusur stepeni celzijusa u plusu i da po tom vremenu mi moramo biti u dugim pantalonama, u majicama i sa zatvorenom obućom na nogama. A ja sam od onih koji se po ovakvom danu, u normalnim okolnostima šeta samo u šorcu, bos. A leto tek počelo…