Resocijalizovan

Posted: May 10, 2019 in Robija i ja
Tags: , , , , , , ,

Nedelja, 05. maj 2019.

Dočekasmo i taj dan. Dve i kusur godine su prošle od kako sam ćuzu napustio, a da nisam posetio famoznu Sremsku Mitrovicu. Nije da sam je izbegavao, nego jednostavno, put me na tu stranu nije naveo. I to se, eto, promenilo.

Ali zato sam je ovog puta posetio sa stilom, uzeo pare i otišao. Dobro, bolje reći zaradio. Pritom ne mogu baš reći da sam bio u zatvoru, ali ne bih slagao kada bih rekao da sam se o njega „očešao“.

Počelo je tako što me je drugar, kolega, saradnik, pre možda nedelju dana pozvao telefonom i pitao nešto tipa: „E, da li si slobodan tad i tad? Treba im tonac na moto skupu u Sremskoj Mitrovici na hipodromu“. Usledio je tajac. Nekako, znao sam da u tom gradu ne postoje dva hipodroma, a isto tako sam znao da taj jedan koji postoji pripada zatvoru, KPZ-u, prdekani… kako god. Ponuda me je zagolicala, poslove baš i nisam u prilici da odbijam, a znao sam odmah da sam tog vikenda slobodan, ali sam mu nekako sa rezervom odgovorio da me ponuda greje, ali da mi treba barem jedan dan da razmilim pre no što mu potvrdim.

Razmislio sam i to dobro…o svemu. Tezgu sam želeo, ponuđen mi je pristojan honrar, ali ne mogu da ne kažem da su mi se mnogi filmovi odmotali i da mi nije bilo baš svejedno. Ne tako davno sam po tom istom hipodromu „dobrovoljno“ sakupljao smeće nakon sličnih manifestacija, isto tako se sećam nekih prošlih moto skupova koje nisam video, ali sam ih itekako slušao iz kreveta u sitne sate. Takođe, nikad, ali nikad, neću zaboraviti ni to da sam, čekajući da kazna istekne, kao robijaš, prinuđen na to, iz kućice pod tribinama istog tog hipodroma, na silu na ulicu iseljavao ženu koja je tamo godinama živela.

Prihvatio sam posao, seo u kola i zaputio se dobro poznatim putem. Imao sam tremu iako to nisam želeo. Ne od posla, ne znam ni sam od čega. Uglavnom, posao je, ako zanemarimo kišu koja je neprestano padala i kaljugu koja je od gacanja po mokroj zemlji nastala, prošao glatko. Izređalo se u ta dva dana šest, što „cover“ što autorskih bendova, no meni je sve drugo, nekako bilo zanimljivije.

Nije da svoju zatvorsku prošlost nešto potiskujem niti krijem, naprotiv, ali nekako, mislim da me to iskustvo baš i ne jebe previše u životu. Više se plašim da ne zaglavim opet, zbog bukvano bilo čega… I baš je onako kako sam i mislio da će biti, prepričavaju se anegdote i šašave priče, dok je ono loše nekako samo skliznulo u neke rubove, daleko od svakodnevice, ali opet ne baš i u zaborav.

Uglavnom ova dvodnevna poseta me je zapravo na blic vratila unazad i samo ponovo podsetila na to koliko su zatvori grozne i besmislene institucije koje služe zlu, a ne dobru, kako se to ljudima uglavnom prezentuje.

I tako sam ja ovog puta sa bezbedne distance posmatrao sumorna lica koja se po kiši, u vreme popodnevnog odmora šetaju blatnjavim dvorištem, mimoilazio sam se sa zadriglim komandirima koji pljuckaju semenke i blenu u motoraše, vraćaju se s posla ili rade ko zna šta. Nekako, potrefilo se da se nisam sreo ni sa jednim poznatim licem. Valjda ih redovno šaltaju iz paviljona u paviljnon, pa meni znani nisu bili u blizini. Nije da mi nedostaju, ali nekako sam pakosno poželeo da sretnem ponekog poznatog nadzornika ili „običnog“ komandira, čisto da mu priđem, iskezim se se i kažem…ma ne znam ni šta bih mu rekao, verovatno ništa. Možda čak i zdravo…

U daljini sam video i pekaru u kojoj sam dve i kusur godine giljao. Deluje sveže, ili je srušena pa sagrađena nova, ili je za ozbiljno renovirana. Možda tripujem, ali mi se čini i da je krov na spavaonama promenjen. Ne znam. Možda to samo sa ulice deluje bolje i lepše.

U pauzi između tonskih proba i nastupa sam se šetkao, video kapiju kroz koju sam prvi put ušao, ušetao u zatvorski hotel i restoran, gledao u visoke zidove opasane bodljikavom žicom, setio se mnogih likova. Nekih čak i sa setom. Provrteo kroz glavu i one koji su možda, na žalost, još uvek tu negde.

Isto tako mi je prosto neverovatno bilo gledati u stotine bajkera i muzičare koji su prašili, pevali, pili, turirali mašine po blatu, onako nekako veselo, divlje i bezbrižno, kao da se nalaze na bilo kojoj livadi bilo gde na ovoj planeti. Nisu oni krivi, ali nekako sumnjam da su i makar na trenutak pomislili da se svega nekoliko desetina metara dalje odvija jedan potpuno paralelni život. Da tamo dve i kusur hiljade ljudi, ma šta da su neki od njih u svojim životima uradili, spava, jede, sere, peva, plače, pati i smeje se. Ljudi tamo žive.

P.S. Pisanje olovkom po papiru je nekako jače i iskrenije. Računar ti nudi previše opcija za prepravke, ispravke i slične trikove.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s