Govna

četvrtak

22.01.2015.

Jutro, tj. dan sam počeo pisanjem podnesaka. Podnesak je neka vrsta dokumenta kojim ti od zatvora tražiš nešto, šta god. Konkretno, ja sam sada njih molio da mi prošire spisak ljudi koji imaju pravo da me posete. Ali generalno, podneskom tražiš pravo na diskmen, godišnji odmor, podizanje novca sa depozita prilikom izlaska u grad… ma sve. Komunikacija sa zavodom mora biti zvanična i mora postojati pisani trag svega. Inače, nije se od mog poslednjeg prilaženja ovom baš mnogo izdogađalo. Par sklekova i poneka osrednja partija stonog tenisa nisu neki događaji.

E, da, jednom liku koji je spojio dve kazne sud skratio robiju za 11 meseci. To je kul. ne dotiče me se direktno, ali uvek je super kad država „izađe u susret“ robu. Ta skraćenja prilikom spajanja obično budu 2,5 meseca ne 11, tako da eto.

sreda

04.02.2015.

Opa bato. Sad kontam da su prošle dve bezobrazne nedelje od kako ti nisam pisao. Da li me je prošla početnička euforija? Pojma nemam.

U međuvremenu desila se gomila sličnih dana, par poseta, pobeda i poraza u stonom tenisu, nekoliko ispisanih pisama i … to je odprilike to. Podigao sam pogled i skontao da se ponavljam. Pokušaću da budem originalniji.

Eto pisaću o tome kako već par nedelja živimo nad govnima. Bukvalno. Nisam baš previše stručan, ali definitivno smo u problemu koji preti da preraste u ozbiljan problem. Naime, zbog prezasićenosti septičkih jama, gomile utrošenih papirnih i onih najlon „vlažnih“ maramica i koječega, govna i sve otpadne vode više ne odlaze tamo gde su nekad odlazila nego se bukvalno slivaju u podrum. To se golim okom vidi. Ne moraš biti neki stručnjak, dovoljno je da pogledaš kroz prozor podrumskih prostorija i da ugledaš gomilu govana koja plutaju. Nivo vode je, pa jebem li ga, nekih pola metra i konstantno raste. Ono, užas. Baš užas. I pazi, to se događa i razliva ispod celog paviljona. Bukvalno iznad govana spavamo, jedemo, telefoniramo i konstantno bacamo koješta u rupu koja očito ne podnosi koješta. Ovde se mnogi vladaju onim „ubacim da niko ne vidi, ako dođe do sranja, neko će ga srediti“. To je moto prosečnog robijaša. Jedina dobra stvar u celoj priči je ta što zima još uvek traje, temperature su često ispod nule, pa ova tvar sada samo smrducka. Kontam da uskoro, kad otopli, igranku podižemo na novi nivo. Ispratiću situaciju, dobijaš info iz prve ruke.

nedelja

08.02.2015.

Retko se iznerviram, a sad sam iznerviran. Ono, baš me jebu ta neka totalno nebulozna pravila, tj. nepostojanje pravila. Jasan i precizno definisan kućni red, jebi ga, ne postoji i ti onda prečesto, za moj ukus, moraš biti, pa… vidovit ako ne želiš da najebeš. Svaki komandir ima svoja pravila koja su jača od svih drugih pravila, samo je sranje to što od komandirovog trenutnog raspoloženja zavisi to u kom pravcu se njegova pravila menjaju. Tako smo jutros nas trojica najureni iz „šteka“ u kom smo, u slobodno vreme, na bolovanju gledali film. Inače, svakodnevno tamo gledamo filmove već nedeljama unazad… i to ne krišom, nego uz odobrenje nadzornika. Tv i dvd player nismo ušvercovali u guzicama, nego smo ih uneli uz pismenu dozvolu, po propisima. Nije prošlo sat vremena, ponovo sam uhvaćen na delu. Ovog puta sam u spavaoni, ležeći u krevetu, čitao knjigu. A zamisli! Nisam tražio usmenu dozvolu da legnem. Eeeeej! A pritom je nedelja, a neko nepisano pravilo je da nedeljom smemo da ležimo u krevetima i tokom pre podneva. Inače, to nam je (radnim danima) zabranjeno od 6:15 (prvo brojanje) do 14:40 (drugo brojanje). Sve ovo možda deluje kao glupost i sitnica, ali od tih jebenih sitnica zavisi mnogo toga u našim životima. Tipa … da li ćemo dobiti uslovni otpust u nekoj budućnosti ili ćemo kaznu rokati do kraja. Sad ovo možda liči na neku kuknjavu, a to mi nije plan.

Ovo gde sam ja je i dalje „obdanište“ od zatvora. Uvek može biti gore, naravno da može. Samo pokušavam da objasnim koliko me povremeno izluđuje to plivanje između klizavih pravila. Ono, možda bi bilo lakše da su propisi strožiji, ali jasni i čvrsti. Lepo znaš na čemu si i onda nema filozofiranja. Ovi sitni jedovi pomešani sa kijavicom, slinama, ošmirglanim grlom, višenedeljnom bljuzgom i sivim oblacima napolju čine današnji dan jednim od najdužih dana od kako sam ovde. Juhu!

E, da, otpadnu vodu iz podruma su nekim pumpama isisali i prelili tu negde pored. Govna i ostale čvrste materije se sada suše po podu podruma. Uzrok problema i dalje nije rešen.

utorak

10.02.2015.

Nivo otpadnih voda ponovo raste. Tečnost je možda za nijansu prozirnija, a dostignut je nivo od pre ispumpavanja. Ostajemo u kontaktu!

Intermezzo

27.4.2015.

Igra zvana poluotvoreno je definitivno startovala. Kul. Meni znači, čini mi se i tebi, makar malo, tako da… nastavljam!

U prdekani situacija malkice zategnutija no inače. Razlog? Duh inspekcije iz ministarstva je sveprisutan. Komandiri uzmuvani i napeti, na silu treniraju strogoću, one fore ribaj oribano, premeštaj predmete sa tačke A na tačku B i tako u krug.

Da slučajno ne zadeluje da postoji prazan hod. Ma gore je od parodije, ko parodija na parodiju. No, proći će i to, pa ćemo se vratiti na staro.

Nego šta sam ja ono hteo, hm, hteo sam, tj. hoću da pokušam da razjasnim par stvari vezanih za razlog mog boravka ovde. Nemam nameru da se bilo kome pravdam niti da sad polažem neke račune, da se žalim, izigravam neku posebnu žrtvu niti bilo šta slično. Mislim da ljudi dok njih lično ili nekog njima bliskog ne snađe sranje slično ovom mom uopšte nisu svesni koliko je zakon koji reguliše drogu zaista strog. Čitaš ovo, znači koristiš internet, dakle zakon ti je dostupan, klikni pa proveri (član 246, 246a i 247), a ja ću samo naglasiti neke veoma bitne momente.

Marihuana je biljka koja se nalazi na listi opojnih droga, a sud ne pravi razliku između marihuane i drugih droga. Amin. Vutra, heroin, spid… njima je sve to isti kurac. zaista jeste. Minimalna kazna za stavljanje opojnih droga u promet je 3 godine zatvora. Uslovna osuda nije opcija. Nekada je situacija bila drugačija, ali od 2010. pa na dalje nema pardona. Pao ti prvi put, makar i sa jednim gramom vutre, ako oni to okarakterišu kao prodaju, nema ti spasa. Ili drukaš i nameštaš druge ljude ili robijaš tricu.

Da, deluje neverovatno, ali jebeno je tako.U momentu kad su me uhapsili nisam ni sanjao šta me čeka. Kontao sam “par dana u ćorci, suđenje se razvlači tri, četiri godine, dobijam par meseci ili uslov, pošto mi je prvi put”, kad ono, kurčina 40 meseci duga. Bum, tras, prodaja i omogućavanje uživanja. A za istu vutru robijamo nas dvojica… Ludilo. O tome kako smo hapšeni, proceduri, propisima, stvarno ne želim. Barem ne sad.

A pritom, nismo mi sad tu kao neki izdvojeni slučaj. Jednostavno, ljude masovno hapse i osuđuju ih na 3 + godina zatvora i tu pomoći nema. Govorim o desetinama likova koje gledam svakodnevno tu oko sebe i o stotinama širom zemlje. To je jedna mračna istina o kojoj se ćuti. Jednostavno, da smo pre 7,8 godina zveknuli sa istom količinom – 70 grama, prošli bi sa no-no! Eventualno bi smo odgiljali par meseci u nekom okružnom zatvoru i nastavili sa životima bez neplaniranih smetnji. Znam, moja priča deluje neverovatno mnogima, ali na žalost, veoma je stvarna. Pa ovde u paviljonu ima sigurno nas dvadeset i kusur što giljamo zbog vutre, a većinu nema ker za šta da ujede. Ludi su ili gajili biljku za sebe ili “valjali” da bi oni i ekipa oko njih duvala za mufte. Možda se dvojica usude da se nazovu dilerima. Kad kažem diler, mislim ono kao… valjam da zaradim pare. Katastrofa.

A to omogućavanje uživanja je bonus ludilo! To je ono, kad već zvekneš, ako se neko usput , dok traje istraga, “izlane” da si mu ikad u životu dodao džoint ili da je duvao kod tebe na gajbi, eto tebi još par meseci. Kad te rebnu, ti ni ne razmišljaš o tih par bonus meseci, ali zato kad dođeš na robiju shvatiš šta to znači. Naime, čim si preko trice, upadaš u neku goru kategoriju robijaša. Duplo više vremena mora da prođe da počneš da koristiš privilegije kao što su izlazak u grad, vikend kod kuće, smanjivanje grupe, bodovanje, drke, njake.

A posebno se divim tom majstoru koji je osmislio ime. Jebeno OMOGUĆAVANJE UŽIVANJA, alo! Imam befel od države da sam “Joy Provider”.

Pritom, sad sam se držao samo priče o marihuani jer zbog nje robijam. Osuđivanje i kažnjavanje ljudi zbog ljubavi prema toj biljci je samo vrh ledenog brega. Generalno, o drogama, njihovoj dostupnosti, klasifikovanju, zabranama, legalizovanju, štetnosti, narkomaniji kao fenomenu, medicinskoj upotrebi, podeli na ovakve ili onakve u nekoj od sledećih epizoda.

Doviđons!

Pasji život

18.01.2015.

nedelja

Jučerašnji entuzijazam i euforija nastali oko ovog što radim su, PUF, nestali. Sad sam više u fazonu „Koji ja kurac tripujem, šta se zanosim, koga ovo jebeno može da zanima…“. Jebem li ga, kotrljaću sve do onog momenta kad pisanje bude prestalo da mi pruža zadovoljstvo. Ako ništa drugo, trošim vreme. Inače, nedelja je, a taj dan je i kad si u zatvoru malo smoreniji od nekih drugih dana. Zašto? Pa valjda zato što službe ne rade, poštu nam ne donose, ne odnose ono što mi pišemo drugima. Nedelja je kul samo ako imaš posetu. Ja ovog puta nisam te sreće. Kad sam kod poseta, hmm, poseta i svih tih takozvanih privilegija, možda je sad pravo vreme da to rastumačim.

Svaki rob, po dolasku na poluotvoreno odeljenje, ima pravo na dve posete mesečno. Te posete traju po dva sata i odvijaju se u posetnoj sali – jednoj ružnoj, sivoj, hladnoj prostoriji ili u dvorištu ispred samog zatvora u zavisnosti od godišnjeg doba i vremenskih uslova. Posete su kul. Daleko od toga da čovek za dva sata uspe da zaboravi gde je, ali ipak, razgovori i fizička blizina dragih ljudi pomažu da se napune baterije. Oni koji ti dođu u posetu najčešće ti donesu i paket. Ti paketi uglavnom sadrže klopu, odeću, knjige i gomilu džidžabidža koje robiju čine podnošljivijom. Da se razumemo, Republika Srbija, tj. zatvor svakom robu obezbeđuje samo najosnovnije. A za sve ostalo… snalazi se kako znaš i umeš. Pod najosnovnijim mislim – krevet, koliko – toliko zagrejanu prostoriju za spavanje, najosnovnija sredstva za higijenu i tri… hmm.. obroka dnevno. Zvanično i medicinsku negu. O tome neki drugi put.

Kako se nižu rečenice, ja zapravo tek počinjem da kontam koliko ovde ima tema i poglavlja koje smo čekaju budu otvorene. Zapravo, gomila stvari na koje sam se ja uveliko navikao i koje se nekako podrazumevaju su ostatku sveta vrlo grozne i nenormalne. Pritom, sebe ne smatram nekom posebno prohtevnom osobom, navikao sam na sve i svašta, tako da kad se na nešto žalim, kad nešto nazovem groznim, to zaista jeste grozno. Ono, nisam rastao pod staklenim zvonom, ali opet, daleko od toga da sam nekad bio baš gladan. Eto. Kad smo kod gladi upravo je stigao ručak. Idem da vidim o čemu se radi.

Dva sata kasnije

Biće ovo konfuzno, ali nadam se da ću vremenom uhvatiti neki koliko – toliko jasan kurs. Mnogo toga mi padne na pamet, mnogo toga ipak, pre no što se dohvatim olovke, jebi ga, zaboravim. Trenutno razmišljam o tome kako i da li uopšte da u ovu igru uvlačim druge likove ili da sve ostane nešto kao zatvor i ja. Hmmmm, ne ide tako. Previše je ljudi oko mene da bi ih ignorisao. Da se razumemo, ja imam papir i olovku i rokam stvari onako kako mi naiđu. Teži slučaj je da ću ovo nekad naknadno montirati, tumbati, prepakivati. Pauza, još jedna. Idem na stoni tenis.

utorak

20.01.2015. raaano jutro

Noćas je veliku većinu nas probudio urlik i vapaj nekog kučeta. U zatvorskom dvorištu inače ima mnogo pasa. Uglavnom su to uličari koji su se nekako tu stvorili. Ne znam šta se dogodilo, ali jedno kuče je u sred noći počelo strašno da zapomaže, arlauče i kuka. Bilo je mučno, trajalo je dugo, a mi smo mogli samo da ga slušamo i čekamo da prođe. Naravno, neki od nas su samo saosećali sa nesrećnim štenetom, koje nam je, očito pod prozorom riknulo, a neki su to jednostavno doživeli kao jebenu buku koja ih je razbudila. Na urlike sjebanog šteneta nadovezao se hor od petnaestak pasa koji su, valjda svesni da malcu pomoći nema, glasno i takođe duuugo lajali. Od jutros je u sobi tihi rat između onih koji bi sve džukce poklali i pobacali „negde“ i nas kojima psi u dvorištu ne smetaju. Pazi, radi se o hrpi skroz simpa džukaca koji jurcaju okolo, žickaju za klopu koja se i onako u ogromnim količinama baca. Uskoro će jutarnje brojanje, pa će se čuti i sudbina nesretnog kučeta. Neki ljudi su grozni.

Karijeru je završio Maks, skroz kul psić, par meseci star. Nesretnik, pre par nedelja je preživeo saobraćajku, jedna noga mu je otkazala. Živeo je od tad u posetnoj sali, taman se koliko – toliko oporavio i cvrc… udesiše ga noćas. I to, sudeći po priči kolega robijaša iz susedne sobe, sjebali su ga do smrti neki strani psi. Ne ovi zatvorski. Ono što smo mi slušali, oni su i gledali, a Maks proživeo.

Ovo gde se ja nalazim zapravo izgleda kao mešavina zatvora, radnog logora i zemljoradničkog gazdinstva. Sve je staro, polusjebano, oronulo i prenaseljeno. Već sam, čini mi se, pomenuo da nas je u sobi sedamdeset i kusur, ali mislim da nisam rekao da postoje dve takve sobe. Između soba je hodnik sa dve zatvorske govornice (o tome kasnije). Imamo i trpezariju u kojoj skoro niko ne jede jer je hladno i prljavo. U njoj se nalaze i sto za stoni tenis i jedan šteker za struju. Štekeri su u zatvorima retkost. Zbog njihovog postojanja trpezarija često služi i kao frizerski salon i soba za punjenje baterija za raznorazne uređaje. Postoje još dve prostorije. Soba za nadzornika i komandire i soba za Ćatu i vaspitačice. Ćata – to mu dođe kao robijaški sekretar, pravni zastupnik, savetnik. On ljudima piše podneske, molbe, žalbe, ispunjava formulare i generalno obavlja te administrativne poslove. Neka vrsta mosta i spone između robova i murije. Postoji i vaspitačica. Ona bi, koliko ja kontam trebala da bude osoba koja brine o našoj resocijalizaciji, napretku, kurcu, palcu, ali… ona to ne radi. Nekako ono što je Ćata robovima, to je ona zatvoru. Glavni sekretar. Da se razumemo, ja samo pričam o situaciji u ovom mom paviljonu. Sve što kažem važi ovde, a već u susednoj zgradi ovog istog zatvora situacija može biti potpuno drugačija.

Odmah pored zgrade u kojoj živimo nalaze se TV i posetna sala, a sve pomenute objekte opasuje zidić. Zidić, ne zid od 4m sa žicom. Unutar tog zidića od 7 do 18:45 može se šetati do mile volje. Van zidića nalaze se štale, obori, radionice, magacin, zatvorska pekara, klanica… i robijaški štekovi. O njima, takođe, neki drugi put.

Velika većina robova iz ovog paviljona je radno angažovana. To znači da mi rintamo kako bi ostatak zatvore funkcionisao sa što manje pomoći od spolja. Za taj posao dobijamo i neku zajebanciju od plata, što je ipak sporedno. Naime, robovi pristaju na rad kako bi laše ostvarili pravo na uslovni otpust i došli do unutarzatvorskih privilegija. A te privilegije su: izlazak u grad, odlazak na vikend, godišnji odmor van zavoda… Da, dobro vidiš. Ovo mu dođe nešto kao ona priča o magarcu i šargarepi na štapu. Teraju te da budeš krotak, pokoran, da se ponašaš kao da poštuješ autoritete i igraš po njihovom, a za uzvrat dobijaš komadiće i mrvice uvida u ono kako bi tvoj život izgledao da nisi „U ime naroda“ kažnjen. Ovo gde se ja nalazim jednostavno nije ni dovoljno zajebano i tough da te natera da stisneš zube i nađeš odbrambeni mehanizam. Jedno veliko čekanje da prođe. Ništa više. Mnogo teže mi pada sve ono što se događa na ovoj planeti, a da ja u tme ne učestvujem, nego ono što se događa u zatvoru meni, nama.

I da ne bude zabune, nisam ja sad kao nešto posebno privilegovan, niti je ovo paviljon za neke što su počinili „bezazlena dela“. Ima tu nas, „dilera droge“, silovatelja, ubica, razbojnika, lopova… ono, sve ko pravi. Kada bi ljudi masovno znali šta zatvor tačno znači, kontam da bi stopa kriminala naglo porasla.

Istraga je proširena. Maksa nisu ubili kerovi sa strane, ubila ga je Kristina, zatvorska keruša koja se pre neki dan oštenila i koja, prema drugim psima, zna da bude netrpeljiva. Samo što nikom nije palo na pamet da može ići do te mere da udavi drugog džukca. Sranje.

Okej, zdravo!

subota 17.01.2015.

Definitivno sam rešio da počnem da pišem nešto što nisu pisma voljenim osobama, nešto što će, nadam se, biti dovoljno interesantno da zadrži pažnju i ljudima koji me uopšte ne poznaju.

Uglavnom, ja sam u kurcu. Trenutno se nalazim u zatvoru i kako sud kaže, u zatvoru ću provesti još 30 i kusur meseci. Mnogi pre mene su o zatvorima pisali, mnogi će tek pisati. Trudiću se da budem originalan, a ako se dotaknem nekih već pregaženih tema nadam se da mi prethodnici neće zameriti. Prethodnici… kako to grozno zvuči.

Dolazim iz te neke hardcore punk, prljavi rokenrol underground priče, pa je neki crno beli fanzin nekako prirodan oblik koji ovo treba da zadobije. Na ideju da pišem došao sam pre par meseci, ali do sada sam bio u grču. Za knjigu još nisam, blog „Zatvorska priča“ već postoji i lik koji to radi valjano radi svoj posao. Povremene tekstove o ustanovama zatvorenog tipa opasno piše i Pandža Abraxas ali kontam da materijala direks iz zatvora ljudima van zatvora nikad dosta.

Hmmm, za početak, pokušaću da objasnim gde sam tačno i kako zatvor funkcioniše.

Sedim na drvenoj hoklici, papir je na stolu visokom 40cm i nemam nikakve rešetke u vidokrugu. Sobu delim sa sedamdesetak cimera i u toj sobi mi živimo. Pod živimo mislim: spavamo, jedemo, čitamo, družimo se, svađamo, slišamo muziku, nerviramo i pomažemo jedni druge. Oni koji su bili u vojsci se usude da uporede ono i ovo iskustvo. Razlika je samo u tome što ovo traje malo duže i što su ovde kazne za naše greške maaaalo zajebanije. Nekom ko je bio u zatvoru već je jasno da se radi o poluotvorenom odeljenju. Tu smeštaju robijaše koji su po njima dovoljno „kul“ da ne budu u „krugu“. Krug je onaj strašni ograđeni deo sa zidovima od 6 metara, kamerama i bodljikavom žicom. Robija, inače, počinje tako što te strpaju u karantin i tu te procenjuju. Prate tvoje ponašanje, koji su im tačno kriterijumi – pojma nemam. Onda tu svoju procenu smiksaju sa visinom tvoje kazne, vrstom krivičnog dela, mišljenjem policije iz mesta iz kog dolaziš, la, la, la… I onda odluče šta će sa tobom, tj. gde će te tačno strpati da guliš svoje. Opcije su razne, o njima možete u Zakonu o krivičnom postupku.

Možeš ili možete. Možda je bolje da se obraćam jednoj osobi, jer sumnjam da dve, tri osobe istovremeno čitaju nešto.

U svakom slučaju posle karantina ti sleduje sranje, veće ili manje. Lepeza je široka, od rada sa životinjama pod vedrim nebom do bukagija u vlažnom podrumu. Sranje kako god okreneš.

Mene su osudili na više od 3 godine zbog vutre. Neću detaljisati. Zasad. Ovo mi je prva robija, pa mi je zapalo famozno poluotvoreno.

Šesti mesec robijanja sam započeo, što znači da sam i dalje svež ali da ipak imam dovoljno iskustva da se se usudim da pišem i da se za to smatram dovoljno kompetentnim. Nikada ranije nisam radio fanzin, blog, niti pisao bilo šta slično. Tako da ja nemam najjasniju predstavu šta i kako sa ovim pisanijem. Za sada ću se držati opisivanja mesta i atmosfere, a vremenom će ovo, nadam se, dobiti svoj „FLOW“.

Inače, ideja o fanzinu mi e proletela još pre dva meseca ali odluka je pala pre 45minuta dok sam čitao stari IOSC#10 iz 2009. Gajo hvala! Inače IOSC mi je nekad kul, nekad smara, ali generalno mi paše. Ha!

Lagano se pravi gužva, uskoro će brojanje. Brojanje – tri puta dnevno, u tačno unapred određeno vreme. Komandir (to je zvanični naziv za zatvorske čuvare) nam ulazi u sobu, prebrojava nas i proverava da li smo svi tu. Za vreme brojanja svako mora, u stavu mirno (ne baš ko u vojsci) stajati obučen i obrijan pored svog kreveta. Neprisustvovanje brojanju je ozbiljan prestup.

Definitivno je gužvanjac. Obustavljam. Time Out.

Dan je i dalje isti, svetla nam se gase za par minuta. Već sam legao u krevet, ali me je crv naterao da se dohvatim olovke. Otkud potreba i želja da ovo sve delim sa tobom? Da li je to potreba za samopromocijom ili koji kurac, stvarno ne znam.