19.6.2015.
ugao sestre:
Htela sam pisanje početi sa dužinom ove agonije, ali je ona „merljiva“ na više načina. Zvanično traje punih 10 meseci. Na to se može dodati 3 meseca pritvora (ali to je bilo toliko hard core da je množivo sa 3) i one, nigde ubrojane, skoro 2 godine vakuum perioda. Eto, toliko traje nepuna trećina jedne robije od 3 godine i 4 meseca iz ugla jedne sestre. Situacija je vrlo slična i ostalim akterima – robijašu, kevi, devojci, ćaletu, zetu, sestriću, drugarima. Možda varira u intenzitetu razmišljanja o istoj od osobe do osobe, ali crv je uvek negde prisutan. I buši, kopa.
Koliko god bio/la upućen u zakon, kazne, kriminalne radnje… nekako uvek misliš da će najebati neko drugi, da se to ne događa tebi i tvojima. Čak i kad znaš nekoga ko je u ćuzi ili nekog da mu je neko u ćuzi o tome se najradije ćuti i delimično smatraš da je zaslužio to što ga je snašlo. Pa ne bi sud baš tako olako sklonio nekoga s ulice da nije pretnja. Čak suprotno, toliko ih malo sklanjaju da je većina „pretnji“ slobodna negde među nama. A onda se dogodi. Paf!
Prvi info sam dobila preko radija!? Inicijali uhapšenih „dilera“ su objavljeni i neko mi je javio da proverim brata. Pukla sam od smeha i nazvala ga da se smejemo zajedno. Kad je drugi put odzvonilo do kraja počela sam da brinem i za 2min čula da je u pritvoru, pao je prethodnog dana dok je pakovao stvari kako bi krenuo na more. Niko se nije usudio da mi javi jer sam bila trudna. Prva reakcija, ok, nije sjajno, padali su i drugi. Držaće ga max 48h pa nastavlja gde je stao. Kako reći kevi je bio veći problem. Odradila sam i to, srušila joj svet, šta dalje? Advokat? Ma daaaj puštaju ga za par h koji će mu kurac advokat. Matorci insistiraju – ok. Advokat. Prolazi 3, 5, 9 dana.. ima skupog advokata.. određuju mu pritvor do 30 dana. Zašto? Da ne ponovi krivično delo. Koje krivično delo, nikada nije optužen ni za jedno. Na osnovu žalbe skidaju mu „ponavljanje krivičnog dela“ tačku, ali sad ga drže da ne utiče na svedoke. Ma daaaaj. Saslušanja dolaze i prolaze, svedoci se misteriozno ne pojavljuju – sve ljude znam i većina ih nije ni dobila pozive. I sve traje. I traje. Ukupno neka 3 meseca. U posete su mu išli matorci, devojka i par drugara. Meni su savetovali da to nije idealno mesto za trudnice, tako da sam petkom ispraćala i dočekivala mamu, ćaleta, njegovu devojku… u kafiću ispred zatvorske kapije. Priča sam čula dovoljno da mislim da sam kompetentna da prepričam izgled posete. Dođeš ujutru pre 8 u sud. Tražiš dozvolu za posetu i paket. Čekaš da je dobiješ. Dobiješ. Čekaš da te prozovu. Prozovu te. Sumanuto juriš na drugi kraj hodnika sa torbekanjom od 10ak + kg koja sadrži sve što misliš da im zatvor inače obezbeđuje – sapun, wc papir, pastu.. plus koji kg voća i povrća, po mogućstvu sporo kvarljivog. Onda ti pandur vadi stvar po stvar i u zavisnosti od raspoloženja odbije 3 – 7 artikala koje si prethodnog puta najnormalnije uneo. Npr. sve mora biti u providnoj plastičnoj ambalaži – neotpakovano. Vade ti učkur iz trenerke, pertle iz patika, vakumirana hrana jednom može, dr put ne, slatko je mesec dana zabranjeno, onda mesec dana nije, pa 2 nedelje jeste, pa u krug, stripovi i neke knjige takođe. Ma nebuloza. Spisak dozvoljenih stvari ne postoji.Tako da se svaki put naoružaš svime što misliš da će mu iole ublažiti boravak tamo kako bi se osetio/la bar donekle korisnim i manje bespomoćnim. Kad predaš paket izlaziš napolje, u gore pomenutu kafanu i čekaš. Posete traju 30min i ne znaš kada je tvoj red. Možeš proći u 9, a možeš u pola 1. Uglavnom te ne pozovu pre 11h. Pozivaju tako što bukvalno izađu na ulicu i sasvim tiho govore njegovo prezime. Naravno izložen si svim pogledima slučajnih prolaznika, rođaka, kolega, prijatelja, poznanika… Pa i sama sam blejala u gužvu kad bih se zatekla petkom pre podne ispred zatvora (koji je maltene u centru grada). Kada uđeš nalaziš se u dugačkom hodniku, pored svakog zatvorenika je pandur. Dobiješ par sekundi da se malo zagrliš, poljubiš i onda više nema pipkanja. Ni naslanjanja na zid ni preterane glasnosti. Kad stvar prođe opet ti daju da se malo zagrliš i onda ko popišan izlaziš napolje da odboru za doček preneseš info. I životariš do sledeće posete svaki put se nadajući da je ova bila poslednja.
U isto vreme smenjuju se bes, tuga, očaj.. Meni je tada preovladavao bes jer mi je tako bilo lakše da se izborim sa situacijom – gore od svega je bilo posmatrati kako kevi beži tlo pod nogama. Jedina „dobra stvar“ u celoj priči je što smo mogli natenane da pretresemo nedoumice, stavove, osećanja… preko pisama. To je održavalo čini mi se i njega i nas.
Pomenula sam „sramotu“ tj. poglede, susretanja s ljudima… Jako je zajeban osećaj reći nekome da ti je brat, sin, momak u zatvoru. Pogotovo što on nije TAJ lik. Zajebano je tebi da shvatiš da se to zapravo događa, a ne još i da kažeš naglas. Kad jednom prelomiš postane malo lakše. Sve vreme imaš potrebu da urlaš kako je nepravedno iza rešetaka, ali si istovremeno svestan da je prekršio jebeni zakon. Koliko god on nebulozan bio ipak je zakon i ipak postoji šansa da se nađeš u ćuzi zbog toga. Od tih odvratnih ličnih osećaja isto ti je jako strašno zbog uslova u kojima boravi – sad već polako zaboravljam ali bilo je nešto njih 12 u sobi predviđenoj za šestoricu, pa toplo, pa smrad, pa svakakvi likovi oko njega, pa nema pravo na telefonske pozive, nema jebene pertle. Onda ti napiše kako igra basket – imali su „šetnje“ 1h dnevno. – “Kako jebeno igraš basket bez pertli!?” – “Napravim od najlon kese.” Pa ti onda napiše kako danas ne želi napolje na šetnju – jebemu znači da je u kurcu s psihom. Pa ti onda skromno traži limun. Prvo budeš sav srećan što je konačno nešto konkretno tražio – pružila ti se prilika da budeš od koristi, pa si onda najbešnji jer ti traži jebeni limun! ups ja sam u zatvoru, treba mi limun. Pa što nisi mislio na to pre! Naravno sve misli se smenjuju dok trčiš u prodavnicu da kupiš 100kg limuna iako ti je tražio 2,3 komada. Jezivo.
Pričaš s advokatom, vidiš da ni njemu situacija nije najjasnija, al kao eto, radi sve što je u njegovoj moći, paziš šta kome pričaš telefonom – sad te odjednom svi prisluškuju, jel. Ko da i imaš šta da im otkriješ. Sve ti je pretnja, svi su ti pretnja. Ovi govore podmiti sudiju – kako se to jebeno uošte radi?! Dobar dan. Ja došla da vas podmitim, šta? Onda nastaviš da se nadaš u „pravosudni sistem“ i čekaš, čekaš.. Jednog dana mi je puko film i trudna do zuba sam otišla da pitam sudiju do kad planiraju da ga drže. Sav se iznenadio i prodavao neku žvaku kako ne mogu da navataju sve svedoke. Ma marš bre. Lagao on mene, lagala ja njega, al to popodne se moj brat javio kevi (koja je do te mere bila u neverici da mu nije prepoznala glas) i rekao da su ga prebacili u zatvor iz pritvora zbog neke neplaćene kazne za parking i da kad to platimo on može napolje. Sutradan ujutru kad smo sve sredili su ga pustili. Smrdeo je kao što nikad u životu nije smrdeo.
Onda su usledile skoro 2 godine suđenja i nadanja. Bili smo ubeđeni da će dobiti max 6 meseci, od čega je pola već odležao, dakle neki uslovni otpust i ćao. Oćeš kurac.
Onda su došli da ga kupe sa nalogom starim mesec dana, al o tome je već bilo reči. Uglavnom tog dana kad je odlazio bilo je jezivo. Moj trudnički stomak je do tada prerastao u hodajuće, govoreće dete od godinu i po. Isplačeš dušu, pomisliš kako bi bilo bolje da ga nikad nisu ni pustili iz pritvora jer bi sad već odležao sve, al u stvari znaš da ne bi. Samo da nije postojala tolika pauza, tj da je suđenje trajalo kraće.
Posete u karantinu su mnogo „ljudskije“ od ovih ovde u pritvoru. Nakon vožnje od 120km + – uđeš, skeniraju te, predaš paket, ne otvaraju ga pred tobom, jasnija su pravila šta sme, šta ne sme, sačekaš pola sata, pozovu te, uđeš u salu sa stolovima i stolicama – jedan pandur na 10ak robijaša. Ispričaš se, smeš da se grliš i pipkaš tokom posete. Prođe sat vremena. Zdravo doviđenja. Opet ideš kući posran i prenosiš info odboru za doček, al ti ipak malo lakše nego tokom onog ludila. Znaš koliko treba da gilja. Kakve potencijalne opcije ima. Nadaš se najboljem. Ko’ i do tad.
Do tog vremena si se već navikao na ideju da ti je brat/sin/momak u zatvoru, nije ti problem da to kažeš drugima, besan si, al više ne na njega nego na sistem, na nepravdu, na lažni moral, na sranje od države, na jebivetre i pandure.
Prebacuju ga u poluotvoreno, to ti bude kao super. Aha ima 70 cimera, nema veze, može da diše svež vazduh. Ima malo veći paket, tebe malo bolje tretiraju u posetama. Nema više čekanja, većina stvari je dozvoljena za uneti (od hrane mislim). Dozvole mu i diskmen, ne i mp3 player, al kao, aj bar nešto. Može na sport, trte mrte. Počinješ prvo da čekaš, u stvari čekate izlaz u grad (8h van zatvora u gradu gde je zatvor), onda se polako nadaš i vikendu kod kuće (48h u gradu na koji mu je lk). Naaadaš se da neće dobiti disciplinsku što se nije obrijao ili ostavio upaljeno svetlo kako ne bi završio u krugu. Strepiš od toga da će da se prehladi jer se to vrlo lako iskomplikuje u gore, u onim uslovima itd.
E onda se dešava novo sranje – na pregledu kod dr u zatvoru ustanove da ima izraslinu na vratu i da je neophodno da ga šalju u CZ u specijalnu zatvorsku bolnicu, jer običnim provincijskim ultrazvukom nije moguće ustanoviti šta je po sredi. Sumnjaju na tumor, otpisali su žlezdu, s njom je sve ok. Naravno više nisam u stanju da gledam roditelje koji su blago skrenuli od svega (ko ne bi) pa prećutkujem priču o tumoru dok ne dođe vreme. Cela epizoda traje mesec- dva do momenta odlaska u cz. Tamo je bilo čini mi se i preko 2 meseca.
O uslovima u zatvorskoj bolnici će pisati on sam, moj ugao je sledeći: mesec dana ga zavlače za skener zbog kojeg je i otišao tamo, ne zna ništa o svom stanju, nema više privilegije koje je do tada imao, briše i presvlači dupeta usranim dedama cimerima iz svoje sobe… Poseta u cz-u. Jezivo, ali i dalje za mić podnošljivije od pritvora. Uđeš, prijaviš se, devojku mu odjebu jer mu nije žena, a komplet listu posetilaca iz matičnog zatvora nisu prosledili u cz. Proziva te pandur sa pljugom u ruci u zgradi u kojoj je na sve strane vrlo vidno istaknut znak zabrane pušenja. Ulaziš u najuži hodnik ikad. Ostaju ti bele fleke po odeći od zida o koji se češeš koliko je usko. Sedaš na stolicu, ispred tebe je staklo sa malom rupom pri dnu kako biste mogli da se pomalo i čujete. Ulaze robovi. Zombiji pretežno. Setiš se da si ipak u zatvorskoj, jebenoj, bolnici. Onda se pojavljuje on – sa sve tumorom u vratu izgleda zdravije nego što će iko od njih ikada izgledati. Pravimo se da smo jako veseli i smešni i da je sve to sad normalno, kao nema veze što imaš tumor, bar si se dokopao beogradskih lekara, kad bi to inače uspeo, bla truć (intervencije se inače obavljaju u kliničkom centru ili na VMA). Završi se poseta (posle plafon 45min iako je trebalo da traje 1h) svi užurbano govore još nešto čega su se upravo setili. Ja se rastajem sa životom, ponovo dovedem u red, ipak me napolju čeka gomila željnih očiju da čuju da je dobro, da je isti, da mu ne fali ništa.
Sledeća informacija od njega – četvrtak: operišu me sutra. Ustanovili su da je tumor, znaće dal je benigno kad me otvore. Gde, šta, kad… niko ne zna. Saopštavam kevi, kao nisam do tada ništa znala. Ona se rastaje sa životom. Prolazi petak, ne znamo ništa. Zovemo zatvor, ne znaju ništa. Još nam kažu on je predat u dobre ruke, mi više ne zovemo da čujemo kako je. Ako ne bude vesti za dve nedelje zvaćemo da proverimo. Nemojte nas više zvati. EEEEjjjjjj! Nabavljam spiskove brojeva telefona svih bolnica KBCa i krećem redom. Dobar dan, da li je kod vas taj i taj. Ne, nije. Puta 15. Šesnaesta bolnica po redu ne govore ne nije nego hmmm, ovaaaj, paaa, nee znaaam, čekajte da proveriim, ne mogu ja to vama da kažem. Odlično kod njih je! Čekam smenu lekara pa zovem ponovo. Ovog puta ne pitam da li je kod njih, nego kako je. A da, on je jutros operisan, sačekajte da proverim u kojoj je sobi. Nazovite za 2 min. Zovemo za 2 min: Ja vama ne smem ništa da kažem. Tuuuuuu. Dolazi subota. Dolazi i subota popodne. Subotom ima pravo na poziv. Ako se ne javi i dalje je kod njih. Javlja se. Dobro je. Operisan je. Istog dana su ga posle totalne anestezije vratili maricom u cz jer je neki drot zaboravio da uzme sanitetsko vozilo. Nema jastuk (operisan mu je vrat), jer nema sudsku dozvolu za jastuk. Nabavljanje iste bi trajalo duže nego oporavak. Sledi novo čekanje od dve nedelje na rezultate. Govno je benigno. Sve se dobro završilo. Onda ga je još ukečao i neki štrajk advokata zbog kojeg je taxi „Marica“ bio privremeno obustavljen pa je dobio još gratis 2 nedelje CZa.
Vratio se u poluotvoreno – tad smo ga voleli skoro ko svoju kuću, jeste zatvor, al poluotvoreno, čoveče. Nedugo potom dobio je izlaz u grad, sad čeka vikend koji je trebao dobiti pre 3 meseca, ali iz samo njima poznatih razloga još uvek nije. Uostalom, on će o tome detaljnije.
Doživela sam da mi je ok da vodim dvogodišnje dete u zatvor, ne zato što sam luda, nego je zaista bezbedno (ja ipak spadam u kategoriju paranoičnih majki čijem će detetu pasti crep na glavu pa ga sklanjam od trošnih kuća). Imaju kul igralište hand made by slaves. Klackalicu, ljuljašku, stolove, mini park, kerove, zečeve, kokoške, fazone (iliti fazane)… Tako da je nama sad odlazak u prdekanu (u početku je bila purdekana) izlet i uživancija. Još kad ujku puste na „more“ (izlaz u grad na obali reke) ma ludilo provod.
Ko što već rekoh crv je uvek prisutan. Ne navikneš se nikad. I ne trebaš. Gadno je. Još je gadnije kad čuješ koliko drugi dobijaju za ubistva, pokušaje ubistava – mizerija. A za šaku trave si krimos jebiga. Za odstrel. Najstrašnije od svega mi je kad malcu moram da objasnim da ne može da ga vidi kada hoće, gde hoće i kako hoće. Kako se s tim bore ljudi čije su tate ili mame u zatvoru pojma nemam. Ne bih ni volela da saznam. Odoh u patetiku.
Poenta je da će sve jednog dana biti smešno, proći će. Al sad dok jebeno traje nije ni najmanje svejedno i mislim da nikada više niko iz moje okoline na zatvor neće gledati istim očima. Jebena prdekana. Robija za sve.
poluotvoreno 