12.7.2015.
nedelja
Uhvatio sam se kako besciljno lutam po sobi, napred, nazad. Dođem do klonje pa se vrnem do kreveta. Onda sam se kao iskulirao, skrasio. Kažem “kao” pošto sam, umesto da šetam napred nazad, počeo da otvaram i zatvaram kasetu, blenem u nju kao da nešto tražim. Gladan, a ništa mi se ne jede. Ljudi mi pričaju, ja ih gledam, slišam, ali zapravo ne pratim priču. Pritom, ne mogu reći da sam nervozan, naprotiv. Nekako, treperim sav. Vikend sam proveo kod kuće. Vreme provodio sa onima koje volim i koji me vole. Bilo je dobro, baš dobro. I… uredno sam se vratio u svoju dragu kaznionu kako bismo nastavili sa procesom resocijalizacije.
14.7.2015.
utorak
Resocijalizacija u toku. Završio sam s poslom. Brojanje, tj. slobodno vreme će za sat i po, a ja sedim na krevetu i kljucam. Ustao sam u pola 4 jutros, radio na peći, riknuo i prokuvao više no inače (napolju je 35, u pekari znatno više) i sad ne smem da legnem, moram da ostanem budan, ko na straži. Ako zakljucam, najebaću. Kod ovog komandira već imam žuti karton jerbo, pre jedno mesec dana nisam izdržao, pa sam, onako, s nogama na patosu ipak na pola sata zalegao u isto ovo doba dana i popio opomenu.
Znam, zvučim ko strina, ali koliko mi je teško da ostanem budan toliko me iritira to besmisleno izdrkavanje. Ono, fore tipa: ne moraš baš puno da radiš, ali moraš konstantno da izgledaš kao da si uposlen. Opcija zapni, odradi normu, pa raspolaži vremenom ovde nije dobra. Dobro, neću više. Istresao sam se, a i ubio koji minut.
15.7.2015.
sreda
Ništa spektakularno se nije dogodilo, danas, bio je to tipičan dan bez trzavica, bez nepredviđenih aktivnosti. Nemam nikakvih robijaških “pikanterija”. No, nekako, dobro se osećam, imam kez na licu i potrebu da ga sa nekim podelim pred spavanje. Eto. Laku noć! 😉
poluotvoreno 