18.7.2016.
Evo malo novosti.
Dospeo sam u kategoriju privilegovanih robova. Da, jesam i trenutno se nalazim na klupi ispred, tj. pored hotela „Moravica“ u Sokobanji. I dalje sam osuđenik, diler droge sa srednjim stepenom rizika, ali eto, upao sam u posebnu brigadu.
Ovako je do toga došlo:
Pre možda dva meseca sedeo sam sa kolegom ispred zatvorske pekare i slušao priče ljudi koji su se friško vratili sa ekspedicije na koju sam ja sad upućen. Slušajući njihove priče rešio sam da se i sam prijavim, iako mi moj tadašnji status to nije formalno dozvoljavao. I tako sam zapucao pravo kod nadzornika – glavnog gazde paviljona, pitao da li mogu, koja je procedura i tras, ispali mi on: može! tad i tad. Uglavnom, evo me na jugu Srbije u zatvorskom hotelu, blejim, čekam da se vreme prolepša pa da nas uposle. Doputovali smo ovde nas devetorica, strpani smo bili u marice, put nije bio baš prijatan, ali preživeli smo. Mislim da je vredelo. Za sad mi se tako čini. Tumbali smo se u rerni nekih 300-400km. Ne znam stvarno koliko ima između Sremske Mitrovice i Sokobanje. U krajoliku nismo baš uživali jerbo boks marice nema prozore. No, to ne znači da nemamo makar neku anegdotu za prepričavanje. Imali smo jednu pauzu na putu. Ako se dobro sećam, stali smo kod Lozovičke česme. Komandiri su seli u kafić, a nama je rečeno da obavimo vece ako za tim imamo potrebu i da ih sačekamo pored marica. I tako pođosmo kolega i ja ka kenjari kraj autoputa. I sve bi bilo kul da se pred nama, kad smo zakoračili u taj objekat za obavljanje nužde nije pojavila, njeno veličanstvo, Baba sera. Dobro, nije bila baba, bila je mlada, ali je naplaćivala korišćenje toaleta. A mi, jelte, kao i svi ostali robijaši, kod sebe nismo imali novca. Ako je neko zaboravio, posedovati keš, je strogo zabranjeno. I sad, par sekundi tajac. Ćutim ja, ćuti kolega, žena nas bledo gleda. Glupa scena. Malkice neprijatna. No, rešim ja da razbijem tišinu rečenicom poput ove: “ Gospođo, izvin’te nas, jel’ izvodljivo da mi piškimo za džabe? Pritislo nas, a mi smo osuđenici i ne smemo da imamo pare. Voze nas u Sokobanju i ovde smo na pauzi.“
Ova se jadna izbečila, zakolutala očima i propustila nas. Šta će. Ali jadna, nije izdržala da nam, dok smo žuborili, ne dobaci nešto tipa: “Svaka čast, dugo mi niko nije dao bolji izgovor za besplatno pišanje.“. Po obavljenom poslu sam joj se zahvalio i ponovio joj da smo to što smo i da je ne lažemo, ali mislim da je nisam ubedio.
A ovde sad banja robija. Ali bukvalno. Koja je tačno šema, ne znam, ali kombinacija je otprilike ovakva:
Ovaj hotel je nekad, šezdesetih i sedamdesetih godina, izgradio KPZ iz Sremske Mitrovice i od tada dobar deo poslova u hotelu obavljaju robijaši. Domari, redari, pomoćnici u kuhinji, vešeraj… Hotel koristi ko hoće, tj. ko dođe i plati uslugu. Takozvani civili. Možeš to biti i ti. E sad, većinom su gosti penzosi, zaposleni u sudovima, murijaši, komandiri iz raznoraznih zatvora širom Srbije… a naleti i pokoja dečija ekskurzija ili pak sportski tim. Kontam da imaju neke olakšice pri plaćanju. Rate, sindikati, kurac, palac. Ono, klasika hotel iz zlatnog doba SFRJ. Velik, star, oronuo, ali se i dalje drži. Čisto je, kažu da je klopa okej, da su sobe čiste. A i lokacija je ok skroz. Vidim šume, čuo sam da je blizu potok, u daljini se nazire magični Rtanj, ma idila. Samo još da imam slobodu kretanja.
Otkud ja/mi tu? E mi smo radna brigada. Koliko sam shvatio, zatvor ima dil sa opštinom Sokobanja. Ćuza nudi radnu snagu, opština valja lovu. Pretpostaljam manju nego za upošljavanje ljudi sa biroa. A m, pa jebiga, bolje i da se prijaviš za dobrovoljnu fizikaliju ovde, nego da čamiš u prdekani sa 90 i kusur cimera na 1,2 tuša. A i dobro dođe kao plusić jednog dana kada budem tražio skraćenje, tj. uslovni otpust. Valjda.
U svakom slučaju, drugačije je. Meni prija. Smestili su nas u suteren hotela. Imamo tople vode u izobilju, sobu delimo nas šestorica, a imamo i tv sa desetak programa. A i hrana je za tri klase bolja. Mogao bih da uporedim ovo sa nekim boravkom u starom, poluzaboravljenom domu izviđača, planinara… Ovaj „naš“ suteren, ne celi hotel. Samo što, kad ideš u planinarski dom, sam biraš ekipu i vodiš računa u kom pravcu ćeš se kretati, kad ćeš jesti, šta ćeš obući… A što se posla tiče, hmmm… pa od toga za sada ništa. Nas komandir jeste probudio u pola sedam, nakon toga smo doručkovali i onda nam je saopšteno da od današnje rabote nema ništa. Pljusak je napolju, pa su ti likovi iz opštine, čiji je zadatak da nas izorganizuju, odlučili da je bolje da iskuliramo. I zato ja sad imam vremena i volje da piskaram. Nadam se da će sutra biti drugačije. Ne patim baš nešto od toga da zapnem i rintam ko konj, ali malo fizikalije na planinskom vazduhu će mi, ubeđen sam u to, dobro doći.Modern slaver na srpski način.
21.7.2016.
Rintamo. Rintamo propisno. Ustajemo u pola 7, do pola 8 obavimo kafenisanje, kakenje, piškenje, doručak i onda nas upregnu. Obučemo one fluorescentne prsluke i bacimo se na zadatak. Krčili smo neki korov, na obali Moravice, sređivali bankine na šetalištu, uređivali i čistili parkove, strugali šibljem obrasli plato. Rokali po suncu, po hladovini. Uglavnom, okej je skroz. Rmbamo, ali nije smak sveta. Po završetku radnog vremena vraćamo se u suteren našeg zatvorskog hotela, nakrkamo se i čekamo sutra. U svakom slučaju, drugačije je nego život u S. Mitrovačkom kazamatu. I da, nema brojanja! Mislim… komandir je celog dana sa nama, ali nema onog zvaničnog brojanja, kad zvono zazvoni i kad se postrojavamo i kad murijaš, obavezno namršten, defiluje i proverava da li smo svi tu. Kao da nismo u zatvoru nego u nekom izopačenom programu. Društveno korisni rad, taj fazon.
Svega ću se nagledati na ovoj robiji, baš hoću.
E, da, kroz prozor vidim Rtanj! To mi znači. Volim Rtanj, pa makar imali samo vizuelni kontakt.
A u parku gužva, „civili“ tj. turisti – obični ljudi na sve strane. Na nas gledaju kao na obične komunalce, što je normalno, jer sa metlama, lopatama i motikama na komunalce i ličimo. Nigde ne piše – ovo su robijaši. Zbunimo ponekog bez namere. Naiđe, na primer, neki turista, pa te pita „Gde je pijaca?“ a ti ga bledo gledaš iz dva razloga: Prvi – pojma nemaš gde je pijaca, jer, eto, nisi nikad pre bio u Soko Banji, a drugi – zabranjeno nam je da komuniciramo s ljudima. Onda, ako nemaš komandira za vratom, ispališ da ne znaš, jer nisi odavde. Onda on/ona u čudu odu. Verovatno pomislie „Ovaj lud… komunalac, a ne zna gde je pijaca.“ Joj da, ovde, kao i na autoputu, frka za pišanje. Postoji javni vece, ali naravno, usluge se naplaćuju. I onda ista priča: „Znate, mi smo osuđenici, jel’ može za džabaka?“. No, neprijatno je samo prvi put. Posle te lik zapamti i propušta bez reči.
24.7.2016.
Bilo bi potpuno nefer da prećutim činjenicu da nas ovde, za razliku od Sremske Mitrovice, hrane. Zasta hrane! Dobijamo tri jestiva obroka dnevno. Tri jestiva, često poprilično ukusna i hranljiva obroka dnevno. Nakon ručka daju čak i voćku ili kolač. Čisto poređenja radi… u Mitrovici za doručak često dobijem hleb i kocku margarina za kuvanje, dok mi ovde sleduju puter, par trouglića sira, hleb i toplo mleko. To je samo jedan od primera. Kontam da je ovo što mi sleduje sad zapravo normalno, a da se ono tamo može nazvati bezobrazlukom. Tako, baš tako. Nisam baš siguran do koje mere sam do sada pažnju posvetio pisanju o hrani. Nekako to potiskujem, guram pod tepih. Možda bi i ostalo na tome da me boravak u zatvorskom hotelu nije podsetio na to da je država u obavezi da nas, osuđenike, prehrani. Ono… ovde ljudi ne moraju da troše novac na prehranjivanje, dok se to u S. Mitrovici podrazumeva. Tamo ti zdravlje bukvalno zavisi od dubine džepa i sadržaja paketa koje ti porodica i prijatelji šalju ili ne šalju. Ma, bezobrazluk! Kriminal. Pritom, podsećam na činjenicu da se za svakog osuđenika u Srbiji iz državnog budžeta izdvaja ista količina para za hranu, ogrev, higijenu… Bez obzira na to u kom zatvoru izdržavaju kaznu. A u stvarnosti, razlike su neverovatne. I to, ne uzimam kao parametre samo KPZ u Sremskoj Mitrovici i ovo njihovo istureno odeljenje. Igrom slučaja, proveo sam nešto vremena i u „kazanu“ u CZ-u u Beogradu, pa u istrazi u Zrenjaninu. Takođe, u kontaktu sam sa ljudima koji su iz SM prebačeni u neki drugi zatvor. Priče se u potpunosti poklapaju. Barem kad je klopa u pitanju.
Topli pozdrav iz Banje Robije
poluotvoreno 