14.5.2015.
Ovde ista stara priča, “kuća – poso”, besmisao i bežanje od besmisla. Kotrljam kako znam i umem, treniram glavu i telo. Usudim se da kažem da sam zadovoljan sobom, obzirom na okolnosti. S ljudima sam u okej odnosima, nisam se ni hvalio ali pre jedno mesec dana, plus minus sam upao u neki čudan vakuum, ne znam ni sam kako da to nazovem. Sve je bilo isto kao i sada, samo sam nekako lako ulazio u konflikte sa drugim ljudima. Jednom smo čudom, tj. intervencijom jednog drugara (da i to postoji) izbegli i fizički okršaj. Sa ove distance mi je zbog toga baš drago jer bi opasuljivanje i spuštanje na zemlju jednog debila imalo nepotrebno velike i gadne posledice po devojku, sestru, mamu, tatu, drugare… mene i mnoge druge.
Ovo poluotvoreno koliko je “dobro” toliko je i loše. Uslovi su nekako polukontrolisani, pa to ostavlja poluljudima i lošim likovima previše prostora za pametovanje, glumu i bezobrazluk. Na “slobodi” bi bili nebitni i neprimetni, u krugu bi bili ućutkani i manji od makovog zrna, a ovde plutaju. Zapravo takvi su oličenje i simbol svega ovoga. Malo muljaj, malo laži, malo radi, malo se ulizuj, malo glumi tvrdog, malo komentariši, malo povlađuj… MULJ! E to je neki ideal. Kad postaneš takav onda si resocijalizovan i društveno prihvatljiv. To društveno prihvatljiv je odlična definicija. Bitno je biti takav. Niko ne postavlja pitanje kakvo je to društvo. Moj najveći problem je zapravo to što ne želim da budem društveno prihvatljiv u ovakvom društvu. Čitao sam pre neki dan obrazloženje jednog Rešenja o uslovnom otpustu. Sve je lepo navedeno. Poenta je u tome da su procenili da je resocijalizacija ostvarena, a kao glavne pluseve su naveli stvari koje ja najviše prezirem, kao što su poštovanje institucije, nadređenih, prihvatanje greške, kajanje… Fuj! A i ja ću jednog dana želeti tj uslovni otpust. Na svu sreću imam dovoljno vremena da počnem da razvijam taktiku. Kako odglumiti resocijalizaciju… Ono, ako neko primeti da postajem resocijalizovan neka me trgne na vreme, pliz!
Prečesto mi kroz glavu prolazi i B varijanta. Tj da se opustim totalno, prestanem da razmišljam o eventualnim posledicama i … ako dođe do toga, nekog propisno odvalim od batina, ispraznim se, pa posle ispaštam. Okej, možda i sam fasujem, da ne bude da se kurčim. Ali sranje je što, kao što rekoh, ne bih ispaštao samo ja nego bi jednako trpeli svi oni do kojih mi je stalo. Daleko od toga da takav scenario očekujem, ali nije taj prelazak u krug takav bauk. Kontam da kad se privikneš na novonastale okolnosti zapravo doživiš neko rasterećenje jer upadaš u situaciju u kojoj mnogo manje imaš da izgubiš.
Šta bi bilo kad bi bilo… palamudim, a?
Inače, ovo sam započeo kao pismo kevi, tj. papira i olovke sam se dokopao sa namerom da njoj pišem, ali otelo se. Ako, neka je. Stop.
3.6.2015.
Malopre sam učestvovao u jednoj od gorih akcija u svom životu. To je valjda bio još jedan korak ka resocijalizaciji. Za korak sam bliže društveno prihvatljivom licu. Da, lice, ne osoba.
Iako je danas trebao da nam bude slobodan dan, nekolicinu nas je pozvao dežurni komandir i rekao nam da se spremimo jer nas čeka desetak minuta posla. “Trebaju neke stvari da se ubace u neki kamion.” Ajde, spremili se mi, na lokaciju nas je odveo lik kog nam je komandir pokazao. Pojavio se tamo zatvorski šleper, pokazaše nam neku kućicu i rekoše da nameštaj i sve što pronađemo unutra utrpamo na prikolicu kamiona. Kućica u kojoj su se te stvari nalazile je locirana na zatvorskom imanju i sve je na početku ličilo na klasičnu selidbu. Ono, sirotinjsku selidbu, gro nameštaja je propast živa, veš mašina zarđala, sudovi raspareni, tepisi jeftini i stari… ma ono, tuga. Mislio sam da pomažemo pri selidbi nekog domara, tetkice… tako nekog nesretnika ko iz nekog razloga živi na zatvorskom posedu. Ono, ko kad domar seoskog fudbalskog kluba živi na “stadionu”, tj. u nusprostorijama stadiona. Konkretno, radilo se o zatvorskom hipodromu i o stvarima neke starije žene. Samo… ta žena se nije selila zato što to hoće, nego zato što je banda jebeno izbacuje! Jebeno smo bili sudski izvršitelji… Ono, tuga, čemer, jad! Ne znam ko je ta žena, ne znam zašto je tu živela niti zašto je izbacuju, niti gde će sada. Niti me to zanima. Znam samo da je bilo bedno i tužno i da je psovala i plakala i pomagala i odmagala… A mi smo kao jebene ovce bez previše komentara vukljali te stvari i trpali ih na prikolicu kamiona. Komisija je tu tugu popisivala, a paralelno sa našom akcijom, na istoj lokaciji neki drugi ljudi su montirali binu i luna park jerbo se sprema neka gradska fešta. Ono, ljudi se na ulicu izbaciju u sred srede, tokom radnog vremena, pred publikom, po danu. To ne rade patuljci, to se ne događa tamo negde, nekom drugom. I tome sam doprineo i ja. I to ćutke, bez komentara… Onako, korak po korak, na finjaka. Osećam se ko govno. Sramota me je.
Mislim, nije ta nesretna gospođa histerisala niti “previše” dramila. Nismo joj upali na prepad, nismo je izbacili iz kreveta, pa je to kao ok.
Sad ću malo predimenzionirati, ali kontam da je i u logorima tako neki ja po inerciji pritiskao dugme za gas… Imala je čak neku simpa opasku. Dok smo teglili kauč rekla je nešto tipa :” E… deco, ne znam šta ste uradili, ali sigurna sam da ste ispravniji od ovih…”.
Evo sad mi kolega robijaš malo razjašnjava situaciju… On i neki drugi robovi su par meseci ranije isto tako po nalogu komandira kuću u kojoj je pomenuta žena stanovala obili i ispraznili je dok je stanarka bila odsutna, pa su sav nameštaj prebacili na frku u drugu kućicu. Mi smo sad došli kao ekspedicija koja je dovršila započeto.
Živelo društveno prihvatljivo ponašanje!
poluotvoreno 